ИДЕМО ЋА

-

Идемо ћа, душо моја,

нису нас овде ни хтели.

Тражили су да устанемо

и пре но што смо сели.

 

Небо нам је црно као

више Книна деведесет пете.

Омрачише га ови што

гоне човека, батинају дете.

 

Идемо ћа, добра моја,

зло је исто, друга амбалажа.

Морамо оставити свет

овако тужан, ружан и лажан.

 

Нови Сад, 27. новембар 2025.



Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

НАДСТРЕШНИЦА

-
Слика
Када се очај стисне у пест, враћа се Сонет шездесет шест да нас сети како никуда нисмо стигли а мислимо да сви смо грабежу људском видели мере. Дете, побожан, човек без вере, сједињени под истом стрехом у смрти дозваној похлепе грехом оних што рећи ће - нисам крив. Наша су сенка, наша метастаза политичари без оба образа, грамзивих утвара црни сазив. Пала је надстрешница и на нас, само нам није откривен час. Нови Сад 1.11.2024. Тома Росандић: Анђео смрти (1921)
Прикажи све

ШТА СУ НАМА КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ

-
Слика
Памтим једну згодну причу мога оца о времену када је, као сасвим млад песник, неочекивано добио књижевну награду „ Горанов вијенац ” . До данас, до своје сада сасвим беле косе и седамдесет осам проживљених пролећа, наградили су га тачно онолико пута колико је година изнео и издржао у овој стварности. Ускоро ће његове награде претећи његове године. Ипак, Горанова награда остаће му најдража. Сасвим сигурно због тога што ју је добио у конкуренцији коју су чинили Добриша Цесарић, Драгутин Тадијановић, Јуре Каштелан, Десанка Максимовић, Оскар Давичо. Због тога што су сви они – категорија књижевних тешкаша – били на додели и седели у првом реду. И због Каштелановог неконвенционалног образложења које је, насамо, изразито весело изговорио мом Перу, а оно се заснивало на „непромењеном поретку ” . Каштелан је држао да је одлука о добитнику била идеална пошто је поредак остао непромењен. Нико се од побројаних песничких џинова није наљутио зато што је признање припало двадесетседмогодишњем младићу...
Прикажи све

PREVODI SNA ZA LJUBAV MAGIJE – IVAN ŠKRABE I NJEŽNOST DIVLJEG BILJA

-
Слика
Dugo je Ivan Škrabe u ovom svetu. Nešto preko četiri desetleća pod tim imenom, a stolećima, milenijumima čak u drugim identitetima, s drugim imenima i manifestacijama ličnosti. Poeziju iz njegove prve knjige Nježnost divljeg bilja potpisao je Škrabe, ali ju je ispisala drevna svest koja se uvek iznova rađa, boravi s nama, odlazi i preporađa. Škrabeove pesme ispevavao je njegov daleki toltečki predak u Teotivakanu, šaman sa Altaja, monah iz Nepala, stari učitelj u Hunanu, svami u Radžastanu, Lakota vrač u Dakoti, Aboridžin na planini Agastas, njegove stihove izgovarala je prehrišćanska i preislamska duhovnost, proizašla iz primordijalnog Sna kao građe za sve oblike stvarnosti i nebrojene iluzije iste te stvarnosti. Duboko uronjena u mitsko mišljenje i osećanje, ova lirika s mnogo neusiljenog šarma i izvorne sigurnosti u iskazu, ujedno tradicionalna, svevremena i savremena, obraća se čitaocu s bratskom toplinom i prastarom porukom da smo svi deo istog sna i da su naše različitosti tek n...
Прикажи све