MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

С другом мог сина и сином мог друга Милошем Зупцем пре неколико година имао сам јавну преписку у вези с мојим текстом за Недељник а поводом прераног одласка најпопуларнијег Новосађанина од настанка града до данас. Надам се да је наша полемика имала макар мали допринос у томе да Милош израсте у озбиљног аутора, какав је данас. Милош није само наследник свог оца – његова поетика готово да нема додирних тачака са очевом, што је за сваку похвалу, Милош је у овом времену најбољи српски кантаутор. Његова предност у односу на све своје колеге су његови одлични текстови. Капа доле! Искрене честитке комплетној екипи, посебно аранжеру и продуценту Свети Нешићу. Богомир Мијатовић   * * * * * И опет нема у овој песми трунке злобе , нема беса ни једа . А да владавина најгорих постоји – да , већ осамдесет година . И ко год каже да је то неважно , да не треба говорити о историји , да је то прича на маргини , је сте део проблема , а не решења , јер тра...

Идемо ћа, душо моја, нису нас овде ни хтели. Тражили су да устанемо и пре но што смо сели.   Небо нам је црно као више Книна деведесет пете. Омрачише га ови што гоне човека, батинају дете.   Идемо ћа, добра моја, зло је исто, друга амбалажа. Морамо оставити свет овако тужан, ружан и лажан.   Нови Сад, 27. новембар 2025.

U trećem razredu Jovine gimnazije srpskohrvatski jezik predavao mi je divni Dimitrije Zekavica, moj Detelinarac. Na početku jednog časa, umesto planirane lekcije, pod snažnim impresijama s prethodnog časa koji je držao četvrtom razredu, govorio nam je o Disu i njegovim pesmama. Od tog časa zavoleo sam poeziju, koja mi je draža od proze – danas posebno, jer su tiražne književnice postale TV-voditeljke, starlete i influenserke, a takvih nema među pesnicima. Tako se osećam i ovog jutra, jer sam noćas pročitao proznu (!) knjigu Rezervna kultura Miloša Zupca, pesnika, muzičara, kritičara, druga mog sina i sina mog druga.        Zbog svega što mi se izdešavalo u poslednje (nepune) dve godine – nažalost, serija užasnih stvari traje kao turske serije – osećam se kao da sam izašao sa neke od Mandićevih slika. Ne mogu da nastavim da pišem započetu knjigu, ali me čitanje spasava. Već sam objavio da mi je Miloš Zubac poklonio tri knjige: doktorsku disertaciju Poetika Duška Tr...

Draga porodico, poštovane kolege i prijatelji,            Višedecenijsko prijateljstvo između Radomana i mene, koje je trajalo od dana upoznavanja do njegovog sudnjeg dana, kao i to što smo obojica bili radijski ljudi, verovatno je razlog što je baš meni pripala ova teška dužnost – da se danas, u njegovoj drugoj kući, oprostim od njega. A naš zajednički plan je bio sasvim drugačiji.          Tema našeg poslednjeg razgovora bila je promocija njegove knjige Prodavnica magle , koja je trebalo da se održi krajem ovog meseca u Studentskom kulturnom centru u Novom Sadu. Radovali smo se što ćemo ponovo biti zajedno, kao prošlog novembra kada smo govorili na promociji knjige zajedničkog prijatelja, akademika Zorana Paunovića. Ali, Svevišnji je promenio scenario. Umesto da govorimo o Radomanovoj novoj knjizi, Zoran je govorio na njegovom ispraćaju, a ja danas na komemoraciji.     ...

Тај глас чита ми стихове нове о коначној љубави која се догоди старом човеку. Први да их чујем. И намах ме врати детињству у прошломе веку када ми је ноћу читао приче да лепше снујем. Фотограф: Владимир Зубац (1983)

- Имаш петљу, сине – говори ми Давид Кецман. - Ниси ти против ових или оних, него си против зла. И нећу рећи да ми се твоја поезија допада. Било би глупо. Рећи ћу да ме боли. Целог.