MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Biva tako da ljude obuzme crni san, dotakne ih zlomornim štapićem onaj što se hrani čovečijim strahom, bolom i patnjom i namah svi zaborave ko su i povedu se kao lutke na koncu za najgorima među sobom. Biva i da jedan ostane budan, nedotaknut mržnjom, dalekovid među slepima, glasan među gluvima. Taj usamljenik uloži jedini život koji ima da raščini masovnu vradžbinu i probudi ubajani svet. Oni mu život otkinu obesno kao leptiru krila. Ljudi tada sasvim izgube svoj lik i ozvere se jedni prema drugima. Kada se namiri prva glad zapodevača, počnu da se bude iz košmara i strašan stid uzme da ih posećuje, sa svetlim, blagim očima onog jednog, najboljeg među njima.

На путу за Приједор, надомак Вуковара, Милан и ја срели смо се сами са собом – наши гласови јавили су се са звучника, с београдске радио станице чији је сигнал упорно одолевао док је аутомобил промицао кроз аветни град. На задњем седишту, поред мог ћутљивог оца, мешкољила се Антићева сена. Стихови које смо певали били су његови. Исто присуство, само у боји чистог злата, осетио сам у галерији у којој смо му касније посветили вече. Ипак, највише га могло бити у оном црном псу самотњаку који је на Миланове и моје очи, од једне обале до друге, прегазио Сану.   Приједор, 6. септембра 2025. Фотографија Бранислава Лучића

Kada smo se Dragana i ja venčavali, u svatovima su bila četiri pesnika. Slobodan Tišma, poklonjen apolonijskom principu i sasvim tuđ dionizijskom, odmerio je da će dolazak kod matičara, ne i na kasniju proslavu, biti u skladu s njegovim životnim principima. Ostala trojica popela su se na Petrovaradinsku tvrđavu, gde smo sjedinili blizu dve stotine duša koje su do tada učestvovale u našim životima. Kako to uvek biva na venčanjima, neki su se u taj dan zapravo odjavili, neki upravo prijavili, a neki potvrdili da će i u narednim desetlećima ostati blizu nas. Trojica pesnika na slavlju bili su Mile Ninkov – koji je jedini mogao da odmeni Miroslava Antića, odbeglog na drugu stranu Neba još u mom detinjstvu – Pero Zubac koji je ovde imao ulogu mladoženjinog oca i Duško Trifunović. Dolazak ovog poslednjeg barda bio je neočekivan i samim tim s većom radošću dočekan. U karakterističnoj crnoj košulji i crnim pantalonama, s prepoznatljivim kaišom i velikom kopčom, jaknom boje peska i drvenim štap...

Bilo je to... davno, pre više od petnaest godina. Bar mislim, jer sećanje je varljiva kategorija kada je reč o lepim dešavanjima – pamtimo lepotu ali retko je naš um uokviri u tačno vreme, dan i godinu. Nekako, um smesti tu doživljenu lepotu u neko vanvremenje; verujem da nam upravo zbog toga to sećanje ostaje zanavek tu, nadohvat ruke, obogaćujući nas iznova.  Dakle, to neko vreme pripada Novom Sadu i Prkosu Drumskom, grupi mladih muzičara okupljenih oko dobre reči i akustične muzike koja je klizila ispod prstiju mog Miloša Zubca. Tada, već su iza sebe imali veliki broj svirki i nastupa – nekolicini sam prisustvovala, vazda iznova oduševljena. Bili su drugačiji, bili su darujući, bili su neponovljivi. Sećanja mi sad preskaču jedna preko drugih, mešaju se, stvaraju u meni još čvršću nevidljivu nit pokazujući mi, ponovo, koliko su neki trenuci dragoceni i zbog čega su vanvremenski – jednom, idući ka Novom Sadu, u vozu sam napisala pesmu, na nekom poluzgužvanom papiru sa olovkom koja...

Malo je reći da sam mnogo puta slušala ovaj album , upijala njegovu magiju i unikatni pečat koji je baš ovde ostavio Nemanja Nešić.  Slušajući ga jedno vreme neprestano pred noć, dok smo moja sestra i ja bile male, moj prvi utisak o ovom albumu bila mi je neka priča, to jest muzika koja govori priču nečijeg života... Čitala sam tada knjigu, zove se Momo od Mihaela Endea, i kao mala sam Nemanjin album lepo povezala sa tom knjigom, celu atmosferu grada i njegove samoće, i misterije u kojoj ova devojčica Momo živi. Svakako se može primetiti da je Nemanjina muzika veoma uticala na mene.  Iskrena da budem, ja bih rekla da je to jedan od njegovih najboljih i najvrednijih albuma. Bio je tada mlađi nego što je sada, a opet je uspeo da uhvati onaj osećaj koji se samo u mladosti može osetiti. Objedinio je čežnju, svaku detinju emociju, i svakako ljubav, u kojoj sam osetila motiv prolaznosti, i one stare, neostvarene ljubavi, koje i dan-danas dođu u mislima svakog čoveka. Dopala mi...

Смарагдна купола врачарског храма одсијавала је подневно светло   Звезде, док су туристи са Истока ужурбано улазили и излазили. Унутрашњост богато живописана мученицима, свецима и анђелима. С једним анђелом, али изван храма, управо сам провео сате. Узео је тело жене која је добијена крила платила снагом својих ногу. - Подигни ме мало и помери удесно, молим те - нежно ми је рекла. - Ти увек хоћеш удесно - говорим, намештам јој тело на јастуку и пазим на њена крила. - Хоћу јер тако боље видим. Мој анђео, за разлику од оних у оближњем храму, воли да опсује и да се заверенички насмеје после псовке. - Запали једну свећу за моје здравље - каже ми с поверењем док јој целивам чело на растанку. Гледам у Савину фигуру испред цркве. Да хоће у овај народ поново да дође, не би се он јавио у побожној кући, него у дому тајкуна. Био би одметнути програмер, а не свештени монах. Али Нови Растко неће стићи. Нисмо још његов стари  програ...