ŽIVA REČ U POBOŽNOJ TIŠINI
Ova knjiga moga oca nastajala je na našim zajedničkim putovanjima i naročito – između tih putovanja i nastupa, po našem povratku iz jednog grada, iz jedne zemlje, u Novi Sad, a pre otiskivanja ka drugom gradu, drugoj zemlji i drugoj sceni koja nas je čekala. Sve te zemlje, dabome, bile su nekada jedna zemlja u kojoj je Pero Zubac pod modrim Mostarskim kišama ostvario sve, još kao dvadesetogodišnjak, zanet bratstvom, jedinstvom i poezijom kao moćnim oruđem za ostvarivanje ta dva ideala. Iako se njegova otadžbina rasparčala, a ideali potrošili, nisam mogao da ne primetim kako moj otac, sada kao belokosi mudrac sa sedamdeset devet zima za pojasom, svojom pojavnošću, blagošću i dobrodušjem i dalje sjedinjuje ljude ma gde da se pojavi, kao kada je u poratnim godinama ponovo došao u Mostar da svojim živim prisustvom približi duboko podeljeni grad i uzajamno udaljene ljude. Tokom proteklih nekoliko godina, Pero i ja nastupali smo u Beogradu, Zemunu, Novom Sadu, Obrenovcu, Šidu, Kraljevu, R...