MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Онај што је јавно привезао своју барку за небески док, земаљско пристаниште брани. У мантију заклоњен свеопшти порок, закључано срце на тамној страни. Нису то очи јагњета, него вука, али времена јесу вучја. Погрешна благосиља рука  где би нам било мало и Мајчиног тројеручја. True Life of a Monk

Када је умро Стеван Раичковић, заседала је Скупштина Републике Србије. Мој отац чудио се како ниједан посланик није прекинуо пословично отровну препирку – у тај дан поготово – и рекао: „Људи, станите. Умро је велики песник ”. Доцније би, на нашим заједничим путовањима, умео да понови ту своју запитаност и разочараност неосетљивошћу света у којем је старио. Мени је то било дирљиво наивно – његово очекивање да ће политичари данашњице марити за одлазак једног од последњих великих наших лирика. Да ће се зауставити на трен. Да ће изаћи – макар колико траје изговарање ма које Раичковићеве песме – из петпарачких улога које играју а прескупо су плаћени и сетити се смрти не би ли били достојнији живота. Јуче се из ове стварности одметнуо Љубомир Симовић. Скупштина   Републике Србије заседала је у данима који су претходили његовом одласку. Да се Симовићева смрт десила у скупштински дан, не би се тамо ниједан посланик почешао – а камоли да би се јавио за реч, опростио се јавно од песника и ...

Био једном један богати човек, сав је блештао, одећа му је искључиво била од злата, ђердан око врата и да тражиш – богатијег човека ниси могао видети. Тако се богаташ хвалио на улицама те он падне на земљу, касније се пробуди, једва гледа и чуди се: „Како сам ја овде доспео? ”. Гледа мало лево, мало десно и схвати да је у болници, лежао је на неком кревету окружен медицинским сестрама па, гле чуда, он полети и осети да је лак као перо, окрену се и виде себе одозго на кревету, а око њега успаничене медицинске сестре, но њега то није занимало, њега су привлачила једна светлуцава врата у ваздуху. Као да га је нека сила погурала ка тим вратима па он отвори. А унутра, унутра је била једна мрачна соба и у њој нешто – није било ни човек, ни предмет, ни ништа на овом свету, то је просто било Нешто...седело је на столици, гледајући богаташа и рекло: „Дуго сам те чекао”. Не знаше ни богаташ шта је то, само збуњено седе на столицу преко пута и упита „Ко си ти?”. А то нешто му одговара: „Ја сам СМ...