Павлину Радовановић први пут сам доживео на њеном концерту у Руском дому, неколико година пре ове у којој отискујем сећање. Рат у Украјини био је на свом бурном заранку и наступ девојчице из Ораховца није се уобичајено разглашавао. Вест о доласку овог даровитог детета чије су косовско небо дословно везали жицом, у Београд, у центар руске културе, преносила се тихо, готово заверенички. Дом је у тој ноћи свакако био пун као зрео нар. Дошао сам с пријатељима. Слушао и пратио путање сопствених осећања, поготово оних противречних. Девојчица је усредсређено певала родољубиве песме, углавном из новијег времена, које је ауторски потписао њен стари професор музике Гаврило Кујунџић, на сцени Руског дома као инструментална и менторска пратња Павлини. У једном тренутку, његова ученица помогла му је да закопча леђни ремен тешке хармонике, покретом пуним пажње и детиње верности. Током концерта, она се понашала управо како треба – као спонтано, неоптерећено дете које ради оно што је њој најприродни...
