ИВИЦА БЕГИН СТАНКОВИЋ
Први пут је допутовао у Нови Сад с јесени 2008. године. Претходно смо размењивали писма. Био је карактеристично леп, мајушан човек христоликог лица, с добротом коју је нештедимице сипао из свог препознатљивог капутића. Није неговао задње мисли, нити је био способан за тако што. Када сам упознао његове родитеље и сестре близанке, разумео сам да у таквом окриљу није ни могло изаћи другачије. Много поверења је одавао јер је много поверења имао. У живот и у људе. Долазио је из другог времена. Вргорац је и данас место у којем се кућна врата не морају закључавати, у којем дата реч још важи, у којем се деца могу до ноћи безбрижно играти на улици. Тако смо се срели када је стигао у Нови Сад и тако смо се растали у Вргорцу, када се четири године касније одјављивао из овог живота. С много узајамног поверења. Када бих му слао писма, говорио ми је да обавезно додам очево име крај његовог, како би поштар одмах знао који је Ивица Станковић. Било их је неколико у Вргорцу, чак и у истој ул...