СПЕКТАКЛ (Резервна култура)
Слушам радне снимке које смо Милан Кораћ и ја начинили у његовој гаражи коју зовем Вагоном за проветравање тунела. Он предводи Шинобусе, ја Пркос Друмски. Разумемо се изврсно и не морамо ништа један другоме да доказујемо. Намерили смо да снимимо заједнички албум. Две гитаре, два гласа, два микрофона. Два имена и презимена. Другачије него што радимо у матичним саставима. Узели смо Миланове старе стихове, сели пред микрофоне и свирали до касно у ноћ. Потом смо додали нешто од мојих неупотребљених песама. Начинили две спонтане посвете. Једна је песма „ Бледо ” Милана Младеновића. Певамо је наизменично, а Кораћ је скројио топлу далматинску соло линију. Свирамо „ Бледо ” као отворену блуз форму. Дечак из воде волео би такво читање – обликом није налик њему, суштином јесте. Друга је песма „ Љубави ” . Потписује је Никола Нешковић. Међу најлепшим је које сам чуо на језику који ми је рођењем дат. Свирао сам је својевремено с Пркосом Друмским, сада је делим с Миланом. Први пут смо је ...