MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Недавно сам прочитао статус на друштвеној мрежи, који потписује једна Новосађанка, професорка на академији, дакле жена која би требало да буде универзитетски педагошки прегалац, а у којем је сасвим неувијено бацила клетву на све оне који не желе да се вакцинишу и то клетву која зазива ни мање ни више него умирање њихове деце у најстрашнијим мукама. Да не знам у којем столећу сам се затекао, могао бих такав текст да сместим у обичајност средњовековних пресуда људима од науке, које изриче црквена инквизиторска организација. С том разликом што се ова жена с клетвама самовољно јављала управо у име прогресивне науке коју жели да заступа, а против људи које она држи за затуцане. У подтексту оваквих исказа, ма и да није експлицитно наведено, затуцани су они који су верујући, побожни, у Србији доминантно православни. Месецима уназад могао сам да прочитам и објаве људи које непосредно познајем, поједине изразито добро и довољно дуго, мимо свакодневног виртуелног саобраћања, а које нису биле тол...

Nemam pravih riječi da opišem ovu ljepotu koja je navirala dok sam slušala Paralele moga prijatelja Miloša Zubca. Pjesme su mi uspjele odgovoriti na neka pitanja koja me muče, uspjele su me utješiti. Put uz ovaj album biva mnogo lakši jer svakim slušanjem umanjuje strah od toga hoće li ostati išta od onog života na početku putovanja, i uči nas kako zagrliti i prihvatiti tišinu i ništavilo.   Miloševe riječi su došle u pravom trenu osobne kozmičke mimikrije, lijepo je prepoznati čisti jezik nečije duše 💜   Foto: Ivana Kujundžić  

Када се, на пресеку два столећа, група Искон јавила да у тадашњем младању донесе свој аутентичан доживљај српске и балканске музичке баштине, нису били једини и нису били усамљени у позиву интерпретирања древних народних песама – постојао је у Србији један снажно надахнут круг музичких истраживача и извођача, опредељен за огледање у традиционалним изворима, преношеним с колена на колено, постојала је идеја која зближава, увезује и повезује и постојала је потреба да се након тешког распада заједничке земље и утопијског југословенског сна који се пресвукао у кошмар, људи врате сопственим коренима, ако икако имају чему да се враћају. Једна људска интересна заједница у коју је било улагано много, болно се растурила – ваљало се окренути оној заједници која је вековима претходила, која је имала своје утврђене обичајности и неписане законитости, свој дух и своје трајне вредности, своју етику и морал, најбоље сачуване у памћењу народа који пева. Сасвим је неслучајно то што су се младићи и дев...