MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Деси се тако да промакне дан, што ничим не исходи и ништа не следи. Прашњаве песме блесну на мах и сваки се изговор оголи лако. Деси се тако да промакне дан, што ништа не породи, а нерођен сâм. Па бивам у времену којега нема, којега има, којега нема… 2002. Милош Зубац (цртеж Николе Марковића, 2003)

Да се поведе питање који је српски музички албум најважнији у протеклих двадесет година, дакле које је стожерно дело некласичне савремене музике једног народа с почетка једног столећа, било би многих одговора, јер албуми данашњице не могу се избројати, а ни мишљења се не могу под исту капу ставити, поготово откада технологија омогућава да се управо свачија мисао јавно обзнани, без обзира на њену утемељеност. Било би многих одговора и због увелико раширеног обичаја да се праве сваковрсне годишње листе, које опет свако може по своме да искроји, а да не мора да има осетљивост, отвореност нити ухо ваљаног музичког тумача. Све могуће одговоре савим сигурно обојила би љубав према наведеним насловима, љубав немерљива и необјашњива, каква једино може да прати музику. И сваки би одговор имао своју аутономну вредност, јер би био легитимна рефлексија појединачног људског искуства које се проналази, огледа и жели да остане у пољу радијације вољеног стваралачког дела одабраног уметника или с...

It seems nobody has defined the paradoxes of Garrie’s unlucky debut as well as Robert Rotifer, an Austrian musician and music journalist. He noticed that the album sounds really English, but that it is not very related to the English music of the time, simply because it came out of Paris as the result of a heroic act of cross-Channel cultural misunderstanding. “It is the tale of a boy who grew up on both sides of the Channel, forever too French for Britain and too British for France… No wonder The Nightmare Of J.B. Stanislas sounds and feels a lot more like the Tuileries than Hyde Park, more French Riviéra than Brighton pier,” wrote the Austrian about the unusual case and destiny of Garrie’s hero Stanislas. Garrie never considered himself a classical ballad singer and always saw himself as more of a traveling chansonnier. The influence of French culture on his young personality was enormous. Georges Brassens and Jacques Brel had shaped him as much as the Beatles. However, the Eng...