– Treba da napišeš knjigu o Prkosu Drumskom – rekao mi je junoša Džimi, gitarski pirotehničar u mom sastavu. – Hombre, ti ćeš napisati knjigu o Novim Odmetnicima – zavetovao me je moj prerijski brat Čopor. To su dve knjige koje valja napisati. A ne pišem brzo. I ne radim to često. Gledam sve manje da govorim, a kamoli da pišem. Bližim se onim godinama kada se rado ćuti – rečima Crnjanskog, koje sam zapamtio čitajući, u vozu za Dugo Selo, jedno od njegovih pisama Marku Ristiću. Nisam sebe zamišljao kao letopisca i hroničara. Za taj posao nedostaje mi mera sistematičnosti i narativnog dara. Pritom, ne mogu u sebi hirurški da razdvojim Prkos Drumski od Novih Odmetnika. Mogu samo i jedno i drugo da razdvojim od sebe. To je jedna terapeutska namera koja rađa ove zapise. Druga je ona memorijalna, koja beleži sećanje na dragog čoveka s kojim sam drugovao. Obična čovečanska ljubav koja se može kazati jedino pesmom ili knjigom. A u takvoj jednoj knjizi, ...
