MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Dopusti drugima da ono što jesu budu i putem onog što nisu, ako su tako namerili. Njihov izbor stvarnosti. Neka ga prožive s poverenjem da su odabrali dobro.

Dobri moj Duško, evo, tako prerano ali zauvečno, sad si, kako si zapisao u Sremskim Karlovcima jula 2004. godine, jedna blaga padina Čerata, brda prema svetim Karlovcima i suncu , i gledaš se s Brankom, na drugom brdu, svetlom i svetom i u dosluhu ste, kako ste bili dok se disalo i pisalo i gledate se očima nezemaljskim i glasovi ste koji se ne gube u vremenu. Ti ode, moj dragi prijatelju, u času kada si svima nama koji smo se grejali na mekoj vatri tvoje duše, u ova ozimna i olujna vremena, bio neophodan kao stub gustog uma na koji smo se oslanjali. Nije tvoja veličina bila u tvom daru, no je dar bio dete veličine. Teško ćemo mi bez tebe čuvati razum za odbranu kada zgreše emocije . Pa kada bude da nestanem - kako reče - ne mogu me na grob svesti oplakati kratkom suzom ni buditi iz nesvesti sad je vreme ko propusti neće znati Zlatousti šta da kaže... Male su reči da kažu moju tugu, tu su tvoji i velika je bol njihova. Bićeš zvezda sjajna u kosmičkom jatu kao što si...

Gledam nas kako namesto legitimne, službeno overene sreće biramo duboko osećanje života i kako s godinama učimo da skratimo intervale između monohromatskog nezadovoljstva i pastelne zahvalnosti.