MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

U mladosti piši pesme o smrti da objaviš čega nema. U zrelosti piši pesme o ljubavi da objaviš čega ima. Čega nema, u tebi nema. Čega ima, u tebi ima. Razglasi svima.

Dragi Miloše,             veoma sam zahvalan našem zajedničkom prijatelju Peri koji je tajno, kao da je zaboravio, na mome stolu ostavio tvoj Dar Reči...Pročitao sam i u čudu se našao – šta ću sad! Da ti se javim telefonom i kažem da mi se sviđa; ili napisati, prošarati frazama, okititi rečima moderne esejistike...Ili ovako, poluroditeljski reći svoje nepotrebne, ali lepe reči – kao što sam Severinu govorio. Kao što me Severin nije poslušao, kao što nećeš ni ti – onda je bolje da pokušam jasno reći šta mislim, kažem – pokušam – jer je to, biti jasan, najteže...             Naveo si me na razmišljanje da nema svaka generacija svoj zajednički motiv – kao što su imali pesnici borbe i izgradnje , ili pesnici sela , ili gradska gerila ...Ima pesnika koji nisu imali svoj potočić, svoj gaj i lug, miris svoga sena, bunar pred kućom i majku na bunaru...Neki su odrasli u sobi sa ...

Izgubiš sebe istog trenutka kada pažnju pridaš onome što ne možeš da pružiš voljenom biću. Pronađeš sebe kada se raduješ onome što možeš.

- Hoću da budem tvoj indigo – šapnula si mi dok su se svi naši izbori da se sretnemo i budemo jedno, prosipali pred okom u trakama zvezdanog svetla.

Izazvan da volim i da želim, vratio sam se među ljude, ja, majstor ekvilibristike, veštak relativizacije i stabilizator tolikih nemira u mom dugometnom ozračju, nameran da žrtvujem ovaj glatki poredak, asketski spokoj i unutrašnji sklad i odživim svesno jednu verziju života koju sam sebi uskraćivao ne bih li stekao sve što ću sada da poništim.

Čuvaj se grupne svesti u kojoj boraviš kao stranac. Ako ne promeniš grupu, možeš jednom uoči svitanja završiti na stratištu.

Hombre se vratio u Novi Sad i ponovo doneo nepogodu – aprilski sneg. Čim mu je kišni Zadar video leđa, osunčao se grad, rasvetlilo se sve. Roberto Vodanović Čopor menjao je vreme svojom pojavom . U praksi, on je bio (Izmenavremena). Došao je s Barbarom, Sunčanom i Iskrom, na veliku radost meni i mojim devojkama. Uporedo, iz Tuzle su stigli Davor Matošević i Nela Atlić. Odseli su kod Neškovića, na kameničkom brdu, u neočekivano idiličnom šumarku iza skeleta bombardovane zgrade nekadašnje novosadske televizije. Davor je bio majstor pesme za pevanje, sufi, druid, bosanski starac u telu mladića , romantik, spiritualac, duša od čoveka s nemerljivim kantautorskim darom. Poslednji je stigao među Nove Odmetnike i bio nam je svima preko potreban. Nela se svojim mekim prisustvom i glasom nadopunjavala s njim kao što se slaže bogati šumski pejzaž s čistim, zdravim potokom. Imali smo ponovo zajedničko vreme koje me je naučilo da će ga zapravo tek biti pred nama ‒ vremena, najdragocenij...