ЖИВИ ТРАГОВИ – ЉУБАВИ ИЛИ СТРАДАЊА

Тридесет три песме Милоша Зубца нису само низ поетских записа, него свједочанство једног живота и једног времена.

Зубац је пјесник који не бјежи од искрености. Када каже:

„Први пут сам изгубљен, Боже, после толико година”,

то није поетска поза, већ глас човјека који признаје сопствену рањивост.

Управо у томе лежи снага његове поезије: у способности да бол не сакрије, него да га претвори у ријеч која постаје заједничка.

Та искреност открива човјека који се не плаши да пред свијетом покаже оно што у људима најчешће остаје скривено – сумњу, бол, наду и вјеру. Вјеру да се и у најтежем тренутку може пронаћи смисао.

У појединим пјесмама пјесник се приближава молитви и разговору са Богом, али и тихом трагању за смислом у свијету који га често губи. Хришћанска симболика у овим стиховима није догматска; она је људска, искрена и отуда толико блиска.

 

Милош Зубац досљедно остаје дисциплинован у изразу – не да би се склонио, већ да би се сачувао. Његова поезија је чин самоспознаје, али без нарцисоидности.

Сваки стих као да се спушта низ каменито лице свијета тражећи извор. Тај извор понекад проговара кроз љубав („Срце своју мапу има”), понекад кроз молитву („Храм”, „Крштење”), а понекад кроз колективну рану („Јасеновац”, „Црни прозор”).

 

Зубчев језик је једноставан, али густ. Без тежње да импресионира сложеним метафорама, његов пјеснички говор досеже суштину. Његови стихови звуче као глас који не мора да виче како би га чули. У „Црном Орфеју” музика постаје врата у други свијет, у „Саксофону” дах постаје призив предака, а у „Баруту и тамјану” свијет се открива као мјесто гдје се насиље и молитва сударају.

У пјесми „Вино или крв” поставља се питање које је подједнако лично колико и универзално: да ли је траг који остављамо знак љубави или знак страдања? Одговор који даје његов отац – „Зависи од нас” – један је од кључних тренутака, који показује да поезија може бити позив на одговорност.

  

У књизи  Тридесет три песме љубав и бол не стоје као супротности, већ као два лица исте истине. Љубав је у Зубчевој поезији архетипска сила: она је и божанска колико и људска, и она која лијечи и она која осљепљује.

 

У „Пресеку” постаје простор у којем се двије историје хармонизују у једно поријекло и једну будућност; у „Разлогу белине” она је утјеха у болести, а у „Пећкој сестри” лице Цркве – младо и неначето, а носилац вјекова.

 

Бол се у овој поезији појављује као пут ка спознаји, а празнина је више простор у којем се тражи нови смисао, него што је коначност. Тако пјесме од личних исповијести постају споне – између прошлости и садашњости, између личног и заједничког, између искуства једног човјека и осјећања која свако препознати.

 

Истовремено, Зубац не скреће поглед од стварности свога времена. У „Општем месту” препознајемо критички тон и бол због неправде, док у појединим пјесмама Милош Зубац додирује и колективне ране, претварајући их у поетско свједочанство које нас подсјећа да памћење није само историја, већ и морална обавеза.

  

Тридесет три песме Милоша Зубца доказ су живота и непрестане потраге за смислом.

У њима поезија и живот теку заједно, остављајући траг човјека који има храбрости да осјећа. Живи траг – љубави или страдања.

 

             Барбара Новаковић

             март, 2026.