MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Идемо ћа, душо моја, нису нас овде ни хтели. Тражили су да устанемо и пре но што смо сели.   Небо нам је црно као више Книна деведесет пете. Омрачише га ови што гоне човека, батинају дете.   Идемо ћа, добра моја, зло је исто, друга амбалажа. Морамо оставити свет овако тужан, ружан и лажан.   Нови Сад, 27. новембар 2025.

U trećem razredu Jovine gimnazije srpskohrvatski jezik predavao mi je divni Dimitrije Zekavica, moj Detelinarac. Na početku jednog časa, umesto planirane lekcije, pod snažnim impresijama s prethodnog časa koji je držao četvrtom razredu, govorio nam je o Disu i njegovim pesmama. Od tog časa zavoleo sam poeziju, koja mi je draža od proze – danas posebno, jer su tiražne književnice postale TV-voditeljke, starlete i influenserke, a takvih nema među pesnicima. Tako se osećam i ovog jutra, jer sam noćas pročitao proznu (!) knjigu Rezervna kultura Miloša Zupca, pesnika, muzičara, kritičara, druga mog sina i sina mog druga.        Zbog svega što mi se izdešavalo u poslednje (nepune) dve godine – nažalost, serija užasnih stvari traje kao turske serije – osećam se kao da sam izašao sa neke od Mandićevih slika. Ne mogu da nastavim da pišem započetu knjigu, ali me čitanje spasava. Već sam objavio da mi je Miloš Zubac poklonio tri knjige: doktorsku disertaciju Poetika Duška Tr...

Draga porodico, poštovane kolege i prijatelji,            Višedecenijsko prijateljstvo između Radomana i mene, koje je trajalo od dana upoznavanja do njegovog sudnjeg dana, kao i to što smo obojica bili radijski ljudi, verovatno je razlog što je baš meni pripala ova teška dužnost – da se danas, u njegovoj drugoj kući, oprostim od njega. A naš zajednički plan je bio sasvim drugačiji.          Tema našeg poslednjeg razgovora bila je promocija njegove knjige Prodavnica magle , koja je trebalo da se održi krajem ovog meseca u Studentskom kulturnom centru u Novom Sadu. Radovali smo se što ćemo ponovo biti zajedno, kao prošlog novembra kada smo govorili na promociji knjige zajedničkog prijatelja, akademika Zorana Paunovića. Ali, Svevišnji je promenio scenario. Umesto da govorimo o Radomanovoj novoj knjizi, Zoran je govorio na njegovom ispraćaju, a ja danas na komemoraciji.     ...

Тај глас чита ми стихове нове о коначној љубави која се догоди старом човеку. Први да их чујем. И намах ме врати детињству у прошломе веку када ми је ноћу читао приче да лепше снујем. Фотограф: Владимир Зубац (1983)

- Имаш петљу, сине – говори ми Давид Кецман. - Ниси ти против ових или оних, него си против зла. И нећу рећи да ми се твоја поезија допада. Било би глупо. Рећи ћу да ме боли. Целог.

Све си знала о нама и пре него што сам укорачио у твој живот. Новембар мирише на снег који неће пасти. Ми смо она љубав што друге лечи, положена у кивот, музика која ће остатке света спасти.   Гледао сам те у храму на ободу медитеранског градића како седиш на клупи у молитви цела. И та студена црква огрејала се на ватришту твога бића, док је немирно сањала људе како множе добра дела.   Нешто се тамо изменило у мени, неповратно и дубоко. Све што сам осећао имало је модру сврху. На кедар мога срца спустило се твоје око, да упозна корен, стабло и крошњу на врху.   Нови Сад, 11. новембар 2025.

Одавно сам престао да будем у праву, истине сам радо оставио другима. Прегорео коначно праведности страву, пустио да тачно буде по свима.   Слободан од себе, развенчан од света, буднији у ноћи и беломе дану, сачувао сам једино душу детета у животу што одмиче по туђем плану.   4. новембар 2025. Пула Фотографија Немање Нешића

'...Знаш да сам ја ветеран свирки, књижевних вечери и сличних догађаја, али нико, баш нико не уме да тако напуни срца као што то чиниш ти са својим одабраним другарима. Ни поезија, ни музика, ни зналачка прича, него права мера свега тога, велемајсторски осмишљено и изнето пред публику. И публика је посебна прича, не познајем их све, али се по лицима видело да је за све њих овај невелик простор био једино место на свету где желе да буду и где припадају. У пар наврата сам се правио да ме је засврбело око, да бих кришом обрисао сузе... Једрењак...' Милан Гагић

  'Miloš, ČOVEK POSEBNE HARIZME!!! Da, vezana sam emotivno za Miloša jer sam ga blagosiljala dok je još bio u Draganinom stomaku. Istinski sam plakala čitajući Njegovu recenziju na moju prvu knjigu ŽIVOT JE KALEIDOSKOP. Zašto sam plakala...pa bila sam opčinjena Njegovim poznavanjem ljudske duše, umećem virtuoza u ulazak i u najtananije i najskrivenije delove moje suštine pisanja, poznavanja i otkrivanja MENI MENE! Eh, čarobnjače, kreatoru života i svega onog što dotakne Tvoj um i prst vođen božanskom energijom! Rasteš i sazrevaš u svekolikoj lepoti duha, a bogami i tela! Ove 33 pesme predstaviše nam Miloša u novom ruhu, gde nam delimično otkriva svoj stav prema stvarima i pojavama koje Njegov senzibilitet i zdrav um ne može prihvatiti... Kada piše o ljubavi Njegova emocija i reč postaje ključ za mnoge tajne...opet suza izdajnica mi pokvasi obraz. U prepunoj knjižari nisu bili gosti i ljudi koji vole poeziju i književnost, nego iskreni prijatelji, duhovni saborci i prati...

У шеснаест минута посветне тишине, са оближњег јавора на новосадском булевару испуњеном људима као артерија прожета крвљу, пало је тачно шеснаест новембарских листова. Један за другим, нежно су се спустили на земљу. Веће силе од оних које можемо да обухватимо разумевањем, учествовале су у овој тихој служби. И веће је зло од оног које умемо да појмимо у исто време сањало одмазду за свету лепоту тренутака које су људи сабрани у потресној ђутњи поделили.   1. новембар 2025. Нови Сад