PESNIČKA SVADBA

Kada smo se Dragana i ja venčavali, u svatovima su bila četiri pesnika. Slobodan Tišma, poklonjen apolonijskom principu i sasvim tuđ dionizijskom, odmerio je da će dolazak kod matičara, ne i na kasniju proslavu, biti u skladu s njegovim životnim principima. Ostala trojica popela su se na Petrovaradinsku tvrđavu, gde smo sjedinili blizu dve stotine duša koje su do tada učestvovale u našim životima. Kako to uvek biva na venčanjima, neki su se u taj dan zapravo odjavili, neki upravo prijavili, a neki potvrdili da će i u narednim desetlećima ostati blizu nas. Trojica pesnika na slavlju bili su Mile Ninkov – koji je jedini mogao da odmeni Miroslava Antića, odbeglog na drugu stranu Neba još u mom detinjstvu – Pero Zubac koji je ovde imao ulogu mladoženjinog oca i Duško Trifunović. Dolazak ovog poslednjeg barda bio je neočekivan i samim tim s većom radošću dočekan. U karakterističnoj crnoj košulji i crnim pantalonama, s prepoznatljivim kaišom i velikom kopčom, jaknom boje peska i drvenim štapom, Duško nam se pridružio na terasi tadašnjeg hotela „Varadin”. Kada smo se pozdravili, pružio je Dragani i meni jednu svoju knjižicu kao svadbeni dar. Džepno izdanje „Tajne veze”.  Na prvim stranama, hemijskom olovkom ispisao je datum – „7. 9. 2005” – i kaskadno, oko štampanih podataka o knjizi, trepetnim rukopisom dopisao: „Za vernost Duško Trifunović Dragoj Dragani i Milošu”. 

Knjigu sam odranije dobro poznavao, kao i pesme u njoj. Otuda je nisam čitao, niti u narednim godinama držao u rukama. Smestili smo je kao malu relikviju među druge knjige, ali uvek na vidnom mestu, s tim magijskim naslovom da nas podseti na nepojamnu povezanost svega što će nam naš život tek doneti.

Krajem januara naredne godine, Duško Trifunović napustio je ovaj svet. Njegova darovana knjižica ostala je s nama kao uspomena na dobrotu velikog pesnika i njegovo nesebično prisustvo na našem venčanju. Prolazile su jeseni i jednog dana Dragana je odlučila da je ponovo uzme u ruke i pažljivo pregleda. Tada je videla da je Duško ispisao i skrivenu poruku na poslednjoj, praznoj stranici knjige, gde se nikada ništa ne piše, panoramski, u tri reda:

 

„sad kad se

nagomila

valja ići”

 

Nama je – o svom predstojećem odlasku i drugim važnim stvarima – on sve rekao i najavio tog 7. septembra 2005. godine, ali nismo videli u prvo vreme. 

Dragani i meni bilo je u braku kao svima što biva, osim što smo imali taj neobičan, četvorostruki pesnički blagoslov koji možda ima najsnažniju tajnu vezu s decom koja su došla među nas, a sasvim javnu vezu sa stihovima koje ću u protekle dve decenije sâm napisati.

Dan posle Svetog Save, 2006. godine, Duško je otišao. 

Kraj njegovog uzglavlja, ostala je neobjavljena rukopisna zbirka pesama u kojoj smo pronašli i ove stihove:

 

„U Kanu galilejsku

gde ima vode i vina

idem za Čarobnjakom

za čudom novih veština

 

ne obraćam pažnju

na zlobu farisejsku

idem iz ovih stopa

u Kanu gallilejsku

 

Gde pijani leže preko

stolova a trezni loču

prosto

domaćin ženi sina

a ponosi se gostom

 

Ja sam kao prateći

došao da svedočim

i ostao u Kani

galilejskoj

da novo vino točim”

Fotografija pesnika: Vladimir Zubac