Malo je reći da sam mnogo puta slušala ovaj album , upijala njegovu magiju i unikatni pečat koji je baš ovde ostavio Nemanja Nešić. Slušajući ga jedno vreme neprestano pred noć, dok smo moja sestra i ja bile male, moj prvi utisak o ovom albumu bila mi je neka priča, to jest muzika koja govori priču nečijeg života... Čitala sam tada knjigu, zove se Momo od Mihaela Endea, i kao mala sam Nemanjin album lepo povezala sa tom knjigom, celu atmosferu grada i njegove samoće, i misterije u kojoj ova devojčica Momo živi. Svakako se može primetiti da je Nemanjina muzika veoma uticala na mene. Iskrena da budem, ja bih rekla da je to jedan od njegovih najboljih i najvrednijih albuma. Bio je tada mlađi nego što je sada, a opet je uspeo da uhvati onaj osećaj koji se samo u mladosti može osetiti. Objedinio je čežnju, svaku detinju emociju, i svakako ljubav, u kojoj sam osetila motiv prolaznosti, i one stare, neostvarene ljubavi, koje i dan-danas dođu u mislima svakog čoveka. Dopala mi...
Памтим једну згодну причу мога оца о времену када је, као сасвим млад песник, неочекивано добио књижевну награду „ Горанов вијенац ” . До данас, до своје сада сасвим беле косе и седамдесет осам проживљених пролећа, наградили су га тачно онолико пута колико је година изнео и издржао у овој стварности. Ускоро ће његове награде претећи његове године. Ипак, Горанова награда остаће му најдража. Сасвим сигурно због тога што ју је добио у конкуренцији коју су чинили Добриша Цесарић, Драгутин Тадијановић, Јуре Каштелан, Десанка Максимовић, Оскар Давичо. Због тога што су сви они – категорија књижевних тешкаша – били на додели и седели у првом реду. И због Каштелановог неконвенционалног образложења које је, насамо, изразито весело изговорио мом Перу, а оно се заснивало на „непромењеном поретку ” . Каштелан је држао да је одлука о добитнику била идеална пошто је поредак остао непромењен. Нико се од побројаних песничких џинова није наљутио зато што је признање припало двадесетседмогодишњем младићу...
Када се очај стисне у пест, враћа се Сонет шездесет шест да нас сети како никуда нисмо стигли а мислимо да сви смо грабежу људском видели мере. Дете, побожан, човек без вере, сједињени под истом стрехом у смрти дозваној похлепе грехом оних што рећи ће - нисам крив. Наша су сенка, наша метастаза политичари без оба образа, грамзивих утвара црни сазив. Пала је надстрешница и на нас, само нам није откривен час. Нови Сад 1.11.2024. Тома Росандић: Анђео смрти (1921)
Коментари
Постави коментар