MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Почео сам и у сну да доходим у Дечане. По дубоком снегу прилазим храму. Мој стари отац гази иза мене. У белини стазе, према вратима, уписан скерлетни траг. Вино или крв – кажем за себе, али наглас. Отац, белокос попут окружја краљеве цркве,  довеже – Зависи од нас.   25.12.2024.

Павлину Радовановић први пут сам доживео на њеном концерту у Руском дому, неколико година пре ове у којој отискујем сећање. Рат у Украјини био је на свом бурном заранку и наступ девојчице из Ораховца није се уобичајено разглашавао. Вест о доласку овог даровитог детета чије су косовско небо дословно везали жицом, у Београд, у центар руске културе, преносила се тихо, готово заверенички. Дом је у тој ноћи свакако био пун као зрео нар. Дошао сам с пријатељима. Слушао и пратио путање сопствених осећања, поготово оних противречних. Девојчица је усредсређено певала родољубиве песме, углавном из новијег времена, које је ауторски потписао њен стари професор музике Гаврило Кујунџић, на сцени Руског дома као инструментална и менторска пратња Павлини. У једном тренутку, његова ученица помогла му је да закопча леђни ремен тешке хармонике, покретом пуним пажње и детиње верности. Током концерта, она се понашала управо како треба – као спонтано, неоптерећено дете које ради оно што је њој најприродни...

Свака сумњива власт и продаја части за грош. Свака духовна беда што виче – хоћу још.   Лажна величина што умишља саму себе. Тешка сиротиња што бушно дно загребе.   Свако рањено срце и жива сломљена жеља. Одрони туге и беса, понеки грумен весеља.   У загрљај белом светлу, свачији први плач. Последњи уздах у тами, што га ослушкује врач.   Сваки варави успех и пораз који лечи. Онај што увек се горди и онај што побожно клечи.   Свака детиња суза и упркос томе – смех. Свака старачка рука што плаћа коначни цех.   Све што се овде хтело и све што се није смело. Свако недело мржње и свако љубави дело.   Нису тај град улице, мостови, зграде. Његово тело су људи од очаја и од наде.   Нови Сад 24.12.2024.

Свет је постао опште место а ја се таквих места клоним као што се политичар клони целе истине.   Једни се буде, други подижу зидине да се не пробуде.   Свако говори, а мало ко разбори.   Тела се бију, душе не бдију.   Живот нам је историја општих места која се римују.   Нови Сад 20.12.2024. Мића Поповић: Манипулација (1980)

Обријана снага која не зна сврху себи, немоћ силом јавља да умили се врху где страхује глумац лишен душе здравља   што је тужни сужањ лику који игра док му младост виче – свршено је, играј другде, само немој нама. Дрхте послушници без части и срама   а црвени дланови виде се посвуда као тешка стигма, знак људскога суда да је време власти и њима истекло   с проливеном крвљу. Свест је ова скупа када се у невином гримизу купа и тек потом букне знање што се стекло.   Нови Сад 13.12.2024. "Црвене руке", пећина Ел Кастиљо, Шпанија

Када се очај стисне у пест, враћа се Сонет шездесет шест да нас сети како никуда нисмо стигли а мислимо да сви смо грабежу људском видели мере. Дете, побожан, човек без вере, сједињени под истом стрехом у смрти дозваној похлепе грехом оних што рећи ће - нисам крив. Наша су сенка, наша метастаза политичари без оба образа, грамзивих утвара црни сазив. Пала је надстрешница и на нас, само нам није откривен час. Нови Сад 1.11.2024. Тома Росандић: Анђео смрти (1921)

Када смо се моја мала породица и ја досељавали на новосадску Грбавицу, један нови сусед а стари знанац из заједничких радијских дана необавезно нам је пожелео добродошлицу уз коментар да у овом крају живе само уметници и дилери. Трећу категорију, веома уочљиву – навијаче Фудбалског клуба „ Војводина ” – није помињао. Уметнике смо лако могли да препознамо, човек уосталом увек себе у другоме тражи и проналази. Дилери су нам, по истом закону, готово сасвим промакли.   Један од наших комшија био је нарочито упечатљив. Зоран Алвировић Кина и ја знали смо један за другога, али није било прилике за сретања све док се нисам нашао у његовом сокаку с намером да се ту у наредним годинама задржим. Име албума његовог музичког састава Апсолутно романтично – Наша улица у небо се пење – одговарало је управо оном осунчаном и озелењеном делу улице у који смо се доселили, где смо најчешће сретали Кину, увек у карактеристичном брзоходу, као да је у журби да се што пре врати своме дому и својој ...

 – Тата... мени ће бити јако жао када умремо. – Зашто, Нено? То није ништа страшно. То је као кад се селиш. – Тата... где живи велики чаробњак – Бог? – Он је свуда. – Мора имати неку кућу, тата... – Цео свет му је кућа. – А кад умрем, да ли ћу моћи да понесем своје играчке? – Неће ти требати, Нено. – А је ли Ивица понео своје ствари када је умро? – Нису му требале. Понео је само љубав. – А хоћу ли га срести кад умрем? – То би било лепо, Нено. Можда ћеш га срести. – Рећи ћу му: Ивице, јако си ми недостајао. И загрлићу га. Хоће ли он загрлити мене? – Хоће. Рећи ће ти: Мишу Мали, и ти си мени недостајала... ( Резервна култура , Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)

Трошна дашчана стаза савија се према лептир-цвету од бетона.   Пољана тихо, дубоко дише.   Природа је неузнемирена. Да ли дрво памти? Да ли река зна?   Унутар цвета, влага по зиду оставља сенке. Руке детета на огради.   Тамни лелујави лик.   Црква се излива с крстом на дну. Снопови догорелих свећа као чађави траг породице душа.   Ево нам одговора – напукло звони глас моје посестриме.   Фрескопис воде и ватре.   Гледам како златно жито њене косе постаје црно.   Од туге. Јасеновац (фотографија Соње Сегић)

За некога, само травњак, један скроман тлоцрт, разбацани опиљци двора, као убога успомена на урушено царство и погрешне тонове превеликог сна за тако мали народ, ма како био сањању склон. За мене, посвећени простор земље на коју увек желим да легнем, не бих ли целим телом прочитао све што си босонога уписала, промичући између ћутљивих камених чувара нашег рањеног памћења.

У намери да прибележим понеку мисао о песмама Драгане Лисић у њеној другој збирци Memento vitae , а да притом сасвим занемарим она општа, пречесто посећивана места у писању о ма чијој поезији данас – питања голог значаја, улоге и сврхе песништва у Србији 2024. године – нисам могао да игноришем утисак како Драганин књижевни израз неодступно призива управо та питања и нуди сопствену вредност у један могући одговор. Поготово зато што се њена песма не дичи лиризмом, нити се размеће поетичношћу. Миљама далеко од конвенционалног схватања поезије, готово лишена уходаних песничких атрибута и ефеката, Драганина песма као да свесно жртвује сопствену лирскост у догледу уобичајених песничких поступака, не би ли сасвим истакла неумивено осећање као једину праву и пуну меру и веродостојан разлог свог постојања. Осећање је тамно и тешко и не жели да се као такво изгуби у потрази за вишим смислом или преобликује у измаштавање више јаве, што су песници столећима чинили. Поезија умногоме почива на наго...

Реченица Данила Киша, којом Барбара Новаковић отвара свој песнички рукопис Најдужа молитва , а која каже да „ сваки сусрет између мушкарца и жене започиње као да је први сусрет на свету, као да није било, од Адама и Еве наовамо, милијарду таквих сусрета ”, мудро је одабран кредо њене збирке, уједно својеврсна песничка лиценца да се од првог до завршног стиха у књизи доследно пева само о љубави. У истом духу, Мирослав Антић умео је да каже како је свака љубав прва љубав и како не постоји друга. Песници природно располажу овим увидом, а Барбара – чије је голо име обесмрћена Преверова поезија – јесте песникиња по избору и с песницима, поготово онима који нису у телесности, воли да другује и сашаптава се. Осим Кишове мисли, за уводне шифре својих циклуса, бирала је два пута Миљковића, потом Коена, Николаја Велимировића и напослетку Борхеса. Братство по песничкој сродности, с немалим припадајућим разликама, где су и они које памтимо као великане другог књижевног рода, иницијално бивали и ин...

Нар се распрснуо по кобалтној реци. Сунце крвари у одласку.   Пештански мостови твоји су преци. Будим те песмом у доласку.

Стипе Периша стајао је под блендом мог сна, у карираној кошуљи, иза тамних наочара, наслоњен на свој стари форд. Изгледао је као омладински херој из шездесетих. Држао сам једну тешку, дебелу књигу с лицем и наличјем. Рекао сам му: – Стари... узми ову књигу. Седи у Мустанга, мамузни га, подигни прашину на друму, вози далеко и проповедај. Ти си проповедник, запамти. Ти си проповедник... Стипе узима књигу. Гледа корице обострано. Различите су. На лицу књиге пише „ Библија ” . На наличју је Марксов „ Капитал ” . ( Резервна култура , Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)

Ивица Бегин Станковић умро је 19. јула 2012. године. Био је рођен у исти датум када и мој старији брат Владимир, а затворио је очи и ослободио се болесног тела на рођендан Исидоре Миливојевић. Она и Кум дошли су из Котора на погреб у Вргорац. Ја географску даљину нисам могао да превалим. Оловни Плес свирао је на испраћају, пред малом месном капелом, песму болно погођене симболике „ Мртво сунце ” . Томислав Зорић смогао је снаге да пусти глас из грла. Чопор је био тамо, као и кантаутор из Крижеваца Лука Белани. Док је трајао спровод, ја сам у Новом Саду скајпом разговарао с Беном Догертијем, који је у Сијетлу плакао попут детета. После испраћаја, Исидора је села испред пусте котешке конобе, узела гитару и тихо отпевала „ Де профундис ” . Песму због које је Ивица и кренуо пут Новог Сада, када ју је први пут послушао на друштвеним мрежама, ону коју је увек желео у својим Котезима да чује уживо. У наша два доласка с бендом 2009. године, нисмо је свирали. Говорио сам Ивици да ћемо ...