Храбра и неоптерећена форма

-

 - Чудне су твоје песме.

Храбре и неоптерећене форме (никад или ретко виђане).

- С којим си то песмама?

- Сигурност ватре. Узела да видим фонт и наслове и - запловила.

- Ја бих волео да твоја дефиниција моје песме - храбра и неоптерећена форма - буде један од најбољих описа мог људског бића.

- Предивно.

Али толико су необичне и непредвидиве, неке личе на приче, поједине на панораме, а већина личи само на себе и ни на шта друго. Ни једноставне, ни компликоване, а опет захтевају поновно ишчитавање и размишљање да ли сам ја то тако разумела или си ти баш тако хтео да разуме (читалац) и оставља сумњу да си сасвим о нечему другом стихотворио.

Интересантно...код тебе је стварно све несвакидашње осим физичког постојања...

15. децембра 2020.

(преписка са Еном)

Ена Недић (фотографија Ђорђа Бубњевића)




Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

КАЛЕМ И ДУША ПЕСМЕ

-
Слика
Слушао сам Калем у једном манастиру, у једној синагоги и у једној кафани. Ко може у богомољама и у биртији једнако природно да запева и засвира? Могу Стефан Илић и Душан Поповић Липовац. Они не изводе духовне песме, нити је сакралност одабрани простор у којем се као уметници крећу. Али њихова аутентична појавност на сцени, дубоко и искрено поштовање с којим приступају традиционалној грађи, чистота намере и интерпретације, одају једну карактеристичну побожност , не у конфесионалном смислу, већ у догледу добровољног служења лепоти и вишим вредностима балканске фолклорне баштине. Они су ту да одрже и прославе дух који је стваралачки надахнуо наше претке и сваки њихов извођачки чин има снагу својеврсне животворне молитве. Молитве – за један свет у нестајању, који је столећима сам себе обнављао и наново подизао на опеваним осећањима недостајања, жаловања и боловања због брањених и забрањених љубави, али и на једнако присутним импулсима неусловљене радости због учествовања у чуду живота, ма...
Прикажи све

НАДСТРЕШНИЦА

-
Слика
Када се очај стисне у пест, враћа се Сонет шездесет шест да нас сети како никуда нисмо стигли а мислимо да сви смо грабежу људском видели мере. Дете, побожан, човек без вере, сједињени под истом стрехом у смрти дозваној похлепе грехом оних што рећи ће - нисам крив. Наша су сенка, наша метастаза политичари без оба образа, грамзивих утвара црни сазив. Пала је надстрешница и на нас, само нам није откривен час. Нови Сад 1.11.2024. Тома Росандић: Анђео смрти (1921)
Прикажи све

ШТА СУ НАМА КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ

-
Слика
Памтим једну згодну причу мога оца о времену када је, као сасвим млад песник, неочекивано добио књижевну награду „ Горанов вијенац ” . До данас, до своје сада сасвим беле косе и седамдесет осам проживљених пролећа, наградили су га тачно онолико пута колико је година изнео и издржао у овој стварности. Ускоро ће његове награде претећи његове године. Ипак, Горанова награда остаће му најдража. Сасвим сигурно због тога што ју је добио у конкуренцији коју су чинили Добриша Цесарић, Драгутин Тадијановић, Јуре Каштелан, Десанка Максимовић, Оскар Давичо. Због тога што су сви они – категорија књижевних тешкаша – били на додели и седели у првом реду. И због Каштелановог неконвенционалног образложења које је, насамо, изразито весело изговорио мом Перу, а оно се заснивало на „непромењеном поретку ” . Каштелан је држао да је одлука о добитнику била идеална пошто је поредак остао непромењен. Нико се од побројаних песничких џинова није наљутио зато што је признање припало двадесетседмогодишњем младићу...
Прикажи све