MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

    Знао сам једног аласа, братом ме је звао.   У мреже је ловио речне свице које нико никада видео није.   Онда их је све пуштао назад.   Само једног би на кратко задржао међу длановима.   Шаке би му сутра постајале златне и он их је полагао на болесне људе.   Знао сам једног аласа. Знао је и он мене. Пол Кле, 1925.

Ја сам време с људима примао као поклон не знајући како сам га заслужио и јесам ли дародавца ма чиме задужио.   Однеговао сам у себи седеф захвалности.   Бисер који ме је не једном сачувао од побуне моје сенке.   21. децембар 2025. Суботица после концерта Шинобуса

- Ti nisi bio ovakav? – pita me Mej dok posmatra nekoliko glasnih, neotesanih dečaka kako larmaju u našoj blizini. - Nisam. Bio sam drugačije dete. - Ti si bio dete s druge planete. – dodaje veselo na to. - Da. Još pokušavam da se setim gde sam parkirao svemirski brod. - Možda je brod u tebi. Treba samo da ga nađeš, poletiš i otkriješ pravog – sebe.   22. oktobra 2025. Foto: Vladimir Zubac