MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Zalud li smo plodili onoliko reči, detinjasto snili pogaslu dobrotu i prosuli dan i srebrno plašće vrh otkosa tamnih, daleki, možda, dodiru što leči. Zalud li smo plodili onoliko reči, detinjasto snili pogaslu dobrotu, da utol smo hteli za nemire sve - a preširok krug što odgovor krije: tek, smiraja nigde, nismo se sreli i nismo pronašli razrešenje zlu. 1999.

Uskoro će časi kada ćemo i mi, Gospo, menjati svoj oblik. Setite se samo:        podno Vašeg srca, zvezdama presvučen,        prijatelj Vas čeka. Univerzum čitav začet je u Vama. Mislima prekriven,       željama i strepnjom. O, zbacite to breme!       Suviše smo dugo nepotpuno sjali,       ljubili i znali, a smrt sve rastrese.       Prelazak je blizu. Čujete li, Gospo,       kako reka valja vekovite reči:       Samo smo mogućnost.       Samo smo mogućnost. 1999.

Pritajena svemu do u niti tanke, kako namah titraš kroza snove ine, sebi da si želja i da reči lake pretačeš u slutnje što se vezu svilne i da vazda zrevaš diljem te lepote a od igre tvoje blagost da se slije, glasom kad u temelj sravniš sve gluhote, ponad moga sveta što se s tvojim vije pa i kada jesi preodveć daleko, čudom li, za usnom, mogu da te doznam ukusom modrine il' to drugi neko srebri moje čase. Samo da prepoznam iskru tvojih ruku i na drugoj strani gde prebivat' hoću a gde bejah lani. 1999.

Ovo čudesno pletivo zajedničkih želja, sanjarija i osećanja, taj prelepi vrtlog koji se uzdiže između nas, neprekidno mora da se hrani golom blizinom naših tela. Kada nas nema u dodiru, kada koža ne dotiče kožu, vrtlog nestaje. I onda neka druga ljubav, drugo neko dvoje, podigne čitav novi svet na njegovim konturama, kao što se budući hram uvek izgradi na tlocrtu pređašnjeg.

Naše će pesme postati blage. Beležićemo slova bez napora, i umetati opšta mesta. Zapisivaćemo stihove. Po pozivu, uz blagoslov. Reči, svejedno, ne pripadaju nama. Naše će pesme postati nežne. Nijedna se brazda utisnuti neće. Detinji obraz nevin je i svež. Bez nemira, strepnje i bola. 2001.

Jednom, biće nam dato da se prisetimo i ovog života. Reči, koje nismo utiskivali na papir, sručiće se na nas. I sve što nismo odživeli, baciće nas nazad, na tvrdu, gorku zemlju. Neće to biti prvi put. I ja ću, na mestu bilo kojem, čeznuti da se setim tvojih vernih, blagih ruku. Zahvalan tebi, za sve. 2001.

Izmiriti se sa svojim godinama. Sa svakom ponaosob. Razumeti slepilo i prevaru čednosti. Prekrstiti svoje greške. I ljubiti sve što ne prija. Pa skočiti u dan, predivan i nov, u kojem ti ništa obećano nije. 2001.