MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

U trećem razredu Jovine gimnazije srpskohrvatski jezik predavao mi je divni Dimitrije Zekavica, moj Detelinarac. Na početku jednog časa, umesto planirane lekcije, pod snažnim impresijama s prethodnog časa koji je držao četvrtom razredu, govorio nam je o Disu i njegovim pesmama. Od tog časa zavoleo sam poeziju, koja mi je draža od proze – danas posebno, jer su tiražne književnice postale TV-voditeljke, starlete i influenserke, a takvih nema među pesnicima. Tako se osećam i ovog jutra, jer sam noćas pročitao proznu (!) knjigu Rezervna kultura Miloša Zupca, pesnika, muzičara, kritičara, druga mog sina i sina mog druga.        Zbog svega što mi se izdešavalo u poslednje (nepune) dve godine – nažalost, serija užasnih stvari traje kao turske serije – osećam se kao da sam izašao sa neke od Mandićevih slika. Ne mogu da nastavim da pišem započetu knjigu, ali me čitanje spasava. Već sam objavio da mi je Miloš Zubac poklonio tri knjige: doktorsku disertaciju Poetika Duška Tr...

Draga porodico, poštovane kolege i prijatelji,            Višedecenijsko prijateljstvo između Radomana i mene, koje je trajalo od dana upoznavanja do njegovog sudnjeg dana, kao i to što smo obojica bili radijski ljudi, verovatno je razlog što je baš meni pripala ova teška dužnost – da se danas, u njegovoj drugoj kući, oprostim od njega. A naš zajednički plan je bio sasvim drugačiji.          Tema našeg poslednjeg razgovora bila je promocija njegove knjige Prodavnica magle , koja je trebalo da se održi krajem ovog meseca u Studentskom kulturnom centru u Novom Sadu. Radovali smo se što ćemo ponovo biti zajedno, kao prošlog novembra kada smo govorili na promociji knjige zajedničkog prijatelja, akademika Zorana Paunovića. Ali, Svevišnji je promenio scenario. Umesto da govorimo o Radomanovoj novoj knjizi, Zoran je govorio na njegovom ispraćaju, a ja danas na komemoraciji.     ...

Тај глас чита ми стихове нове о коначној љубави која се догоди старом човеку. Први да их чујем. И намах ме врати детињству у прошломе веку када ми је ноћу читао приче да лепше снујем. Фотограф: Владимир Зубац (1983)

- Имаш петљу, сине – говори ми Давид Кецман. - Ниси ти против ових или оних, него си против зла. И нећу рећи да ми се твоја поезија допада. Било би глупо. Рећи ћу да ме боли. Целог.

Све си знала о нама и пре него што сам укорачио у твој живот. Новембар мирише на снег који неће пасти. Ми смо она љубав што друге лечи, положена у кивот, музика која ће остатке света спасти.   Гледао сам те у храму на ободу медитеранског градића како седиш на клупи у молитви цела. И та студена црква огрејала се на ватришту твога бића, док је немирно сањала људе како множе добра дела.   Нешто се тамо изменило у мени, неповратно и дубоко. Све што сам осећао имало је модру сврху. На кедар мога срца спустило се твоје око, да упозна корен, стабло и крошњу на врху.   Нови Сад, 11. новембар 2025.

Одавно сам престао да будем у праву, истине сам радо оставио другима. Прегорео коначно праведности страву, пустио да тачно буде по свима.   Слободан од себе, развенчан од света, буднији у ноћи и беломе дану, сачувао сам једино душу детета у животу што одмиче по туђем плану.   4. новембар 2025. Пула Фотографија Немање Нешића