MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Стипе Периша стајао је под блендом мог сна, у карираној кошуљи, иза тамних наочара, наслоњен на свој стари форд. Изгледао је као омладински херој из шездесетих. Држао сам једну тешку, дебелу књигу с лицем и наличјем. Рекао сам му: – Стари... узми ову књигу. Седи у Мустанга, мамузни га, подигни прашину на друму, вози далеко и проповедај. Ти си проповедник, запамти. Ти си проповедник... Стипе узима књигу. Гледа корице обострано. Различите су. На лицу књиге пише „ Библија ” . На наличју је Марксов „ Капитал ” . ( Резервна култура , Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)

Ивица Бегин Станковић умро је 19. јула 2012. године. Био је рођен у исти датум када и мој старији брат Владимир, а затворио је очи и ослободио се болесног тела на рођендан Исидоре Миливојевић. Она и Кум дошли су из Котора на погреб у Вргорац. Ја географску даљину нисам могао да превалим. Оловни Плес свирао је на испраћају, пред малом месном капелом, песму болно погођене симболике „ Мртво сунце ” . Томислав Зорић смогао је снаге да пусти глас из грла. Чопор је био тамо, као и кантаутор из Крижеваца Лука Белани. Док је трајао спровод, ја сам у Новом Саду скајпом разговарао с Беном Догертијем, који је у Сијетлу плакао попут детета. После испраћаја, Исидора је села испред пусте котешке конобе, узела гитару и тихо отпевала „ Де профундис ” . Песму због које је Ивица и кренуо пут Новог Сада, када ју је први пут послушао на друштвеним мрежама, ону коју је увек желео у својим Котезима да чује уживо. У наша два доласка с бендом 2009. године, нисмо је свирали. Говорио сам Ивици да ћемо ...

Има нечег карактеристично југословенског у сваком одсвираном и отпеваном тону на албуму првенцу Ивана Кукића. Не у идеолошком смислу, разуме се, него у препознатљивом осећају питке носталгије, који ће се активирати током слушања код свакога ко је усвојио и волео популарне музичке језике некадашње заједничке државе. Палета жанрова, заступљених на издању Sunday Vibes , где се један на други надовезују хард рок, блуз, фанк, џез, прогресивни рок, етно, рок балада – снажну резонанцу има са седамдесетим годинама прошлог столећа, када су се побројани облици најснажније утиснули у искуство и памћење овдашњих и планетарних љубитеља музике. Не мање важно, Иван Кукић долази из изразито музикалне македонске породице, а своје замашне музичке вештине калио је у близини двојице мајстора који и данас достојанствено симболишу дух одмаклог југословенског времена – Влатка Стефановског и Дада Топића. Њихово постојано менторско и сарадничко присуство може се чути на овом албуму. Није необично то што се Ив...

Тело у телу дах у даху врело копље пулсира у твојој чежњи за животом не испод ребра   Чланке си укрстила а руке ти се шире   Дланови примају светлост   Сузним каналом отиче света река твога ока из које неће изаћи исти човек

Посвећен родитељ и пажљив пријатељ. Добар кантаутор и богомдан приповедач на својим наступима. Навијач Ливерпула и Транмер Роверса. Несмирена душа и парадоксално, обазриви авантуриста. Сензитивни Англосаксонац баварских корена и словенске душе. Еди Куни није био човек каквог можете срести на сваком ћошку. Радио је у Енглеској као психотерапеут, а у слободне сате писао је музичку колумну за високотиражни острвски магазин. Кунију није било довољно преслушавање албума. Требао му је непосредан додир са средином, миљеом, културом и људима. Он је био тактилан човек, и прво што је учинио када смо се срели било је то да ме је грлио чврсто и дуго попут питомог медведа. Стизао је до Новог Сада, у три наврата, потом до Загреба и Јастребарског, Задра, Мостара, Сарајева, упознао се са свима, друговао, свирао и делио оброк и пиће с људима које је толико желео да види, осети и разуме. Запамтио је једностране и једноумне острвске извештаје о Србији деведесетих. Попут Хандкеа и Пинтера, одлуч...

Између наших обазривих прилазака, кораком који брине да се не утисне својом тежином у кинетички песак нечије јаве, и грленог смеха коме је извор под обрвом, што се разлива по меридијанима оба тела увек када смо близу, пресек је сваког сусрета, где се две историје хармонизују у једно порекло и једну будућност из које смо одаслати да се узајамно преобразимо.

– Треба да напишеш књигу о Пркосу Друмском – казује ми Џими док преслушавамо снимке заједничког наступа с његовом матичном групом. Не зна да књигу пишем. Он је детиње самодопадан и волео би да се његово име нађе у некој музичкој хроници. Џими је неспутана младост која је после једног загребачког концерта у Сесветама, где су Пркос Друмски и Оловни Плес свирали заједно, попут метеора пукла у мој састав. Када узме гитару, он је персонификована необузданост, небаждарена ватра, оштрина жилета. Рођен је за овај инструмент. Милован Ђуђић у цивилству, рано је, као дечак, остао без оца. Водиче и утеху пронашао је у Рорију Галагеру, Томију Емануелу и Џимију Хендриксу. Од последњег је позајмио име. Он се дрзнуо да га понесе. Пристаје му. Чак су му и шаке налик Хендриксовим, може да их савије око гитарског врата попут свог великог имењака. То су шаке грабљивице које се поуздано савијају око свога плена, као што се цев обавије око воде која тече. Имао је непуних осамнаест година када је почео д...