MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Кад је Америка у културном смислу била најјача, била је у стању да у суштини антиамеричке критике спроведене кроз популарну културу претвори у властито оружје. Најбољи амерички жанровски филмови прошлог века то по правилу потврђују. Има тога, међутим, и у популарној музици. Кад су на албуму „The Joshua Tree“ чланови групе U2 мешали фасцинацију америчким крајолицима, са критиком америчке спољне политике, до публике је углавном стизао овај први утисак. На том албуму је и песма о „брду на којем расте једне дрво“ („One Tree Hill“) у којој се каже како је неко чије презиме Боно изговара као „Џера“ певао и како је његова песма била оружје у рукама љубави и како сви ми чујемо како његова крв још вришти са натопљене земље. Није тад било интернета, био сам клинац и нисам знао ко је био „Џера“. Прошле су године док нисам схватио да је Боно мислио на Виктора Хару (Victor Jara), чилеанског песника, кантаутора, позоришног режисера који је после Пиночевог пуча против Салвадора Аљендеа мучки убијен. ...

Postoje obećanja koja dajemo u životu, sporazumi u koje ulazimo, principi humanosti za koje barem znamo da treba da ih poštujemo. Kako ovo doba narcisoidnosti i samoljublja napreduje, tako se etika po kojoj smo živeli vekovima dovodi u pitanje i demontira. Ovih dana, vidi se, mnogi ljudi slede liniju manjeg otpora radije nego da se suočavaju sa očiglednim teškoćama. Ljudi bi radije jednostavno uživali u zamračenom životu, nego da se suoče sa zlom. Ovo je doba želje za slavom i površnosti, ali je i doba lažova i manipulatora. Uvek je bilo ljudi koji propovedaju etiku, a ne žive po njoj. Hipokrizija je drevna reč. Srpski pesnik i kantautor MILOŠ ZUBAC u svom najnovijem izdanju Život van Zaveta * * * * istražuje unutrašnje, ponekad neizgovorene ugovore koje imamo u našim životima i to kako oni utiču na našu duhovnost i čovečanstvo u celini. Ovde postoje dubine i celi slojevi značenja. Što dalje tražite, više ćete otkriti. Likovi u Zubčevim pesmama su lični i javni, istorijski i savre...

Први пут сам изгубљен, Боже, после толико година. Ни у реч се више уздати не умем, која би ме одано бранила од несоја, недобра и несна. Свака ме сада поткупљиво открије и оголи нештићена места, кад одавно не загонетам и не користим камелеонске вештине. Ни у реч, а како онда у људе. Деца расту у нас. Ми смо престали да растемо. Уздао бих се у ћутање, да је у мојој снази. Она коју волим далеко је - за целу реч која ме је изневерила и за цело ћутање којем нисам дорастао. Први пут сам изгубљен, Боже, а странац детињству у којем си умео благо да ми кажеш - добро је, било је и време...

Дулета Ресавца упознао сам и први пут слушао у манастиру Богоштица, током фестивала Стаза, на концерту какав се не заборавља – делом због сакрално-планинског амбијента у којем се догодио његов наступ, а делом због узбудљиве импровизаторске ситуације којој су посетиоци фестивала сведочили. Ресавац је представљао албум Приче из подсвести , који је снимио са саставом Стоикс, али је у Богоштици, стицајем околности, наступио без музичара који чине његову групу – друштво му је начинио Ивица Ђокић, хармоникашки виртуоз, човек заразне ведрине, овде као клавијатуриста. Када се прва песма Чесма шарена разлила по простору за слушање колико и по звезданом небу изнад манастира, при чему се Ресавац као певач пратио на неконвенционалном ударачком инструменту који се зове спејс-драм, осетило се да се пред људима догађа уметност сретања две изузетне личности, а још претежније – две изузетне душе у окриљу музике која уме пре него ма која друга стваралачка област да сједини целе различите а сродне свет...

Моја драга Марија, обећао сам ти да ћу написати нешто о твојој књизи. Када сам дочитао рукопис, знао сам да то неће бити уобичајен приказ исписан у трећем лицу – рецимо, попут овога: „Марија Веселиновић је у својој другој збирци песама и кратких прозних записа”...и тако даље. Није да нисам могао тако да пишем о твом делу, него сам осетио да то неће бити природно за мене. И да ми је неупоредиво ближе ако ти се обратим овако, у писму, непосредно, као када се ти и ја дописујемо о бољкама тела и бољкама света или о љубави која их све исцељује и искупљује, било као доброта, било као лепота. Дабоме, имам у виду да ће твоја књига бити отиснута у Благодарју и рачунам и на друге очи – не само твоје – које ће читати ово писмо. Ево, док ти пишем, већ видим како нас неко знатижељно чита. Управо сада. Када сам био младић који тек почиње да пише поезију, а рекло би се да никада нисам заиста био млад, чак ни као дечак који је увек бирао друштво старијих, један велики, општепознати песник учинио ј...

Једрењак с пет јарбола мимо нашега вида упловио је у луку. Стоји сада без гласа и чека да схватимо како су јарболи крстови. Како су на три средишња одавно разапети Спаситељ и разбојници. И како су два најмања - слободна. За тебе и за мене.

Iza albuma Flow Vertical Jasne Jovićević ne stoji samo njena višedecenijska predanost muzici – eksperimentalnom džezu ponajviše – nego i posvećenost interdisciplinarnom istraživanju umetnosti, mogućnostima uticanja zvučnih vibracija na telo, um i energiju, u relaciji s dostupnim neuronaučnim saznanjima i milenijumskim duhovnim praksama Istoka. Srpska kompozitorka, saksofonistkinja, naučnica, umetnica snažnog istraživačkog temperamenta i velikog izvođačkog kapaciteta, postavila je ovaj album na pažljivo strukturiranu muzičku kičmu koja se sastoji od sedam pesama, pri čemu svaka od njih tačno odgovara jednom energetskom centru ljudskog tela. Popularno je te centre zvati čakrama. Pisanje kompozicija ishodilo je iz Jasninog istraživačkog rada i korespondiralo s njenim zaključcima u polju blagotvornog dejstva pojedinih frekvencija zvuka na odgovarajuće delove čovekovog organizma. Međutim, detaljna naučna priprema nije album Jasne Jovićević lišila njegove kreativne i instinktivne dimenzije....