MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

На корицама књиге На крају алеје липа , уз додатак наслову Триптих о последњим данима , стоје имена двоје аутора и имена два града, из две земље и културе, с два континента. На фронталном црнилу с једном гримизном тачком у даљини, исписане су доследне бинарности – имена Бориса Трбића и Јелене Туцаковић , двоструки наслов књиге и градови Београд и Мелбурн , уз годину 2022 . Међутим, књига је ово о тројству мученичких судбина у два светска рата и то у распону од неколико деценија и свега стотинак сремских километара узајамне даљине, а у срцу сваке мартирске приче је стваралачка личност поклоњена ликовној уметности. Триптих о последњим данима, тако, посвећен је Даници Јовановић, Сави Шумановићу и Рафаилу Момчиловићу, које увезују животна љубав према сликарству, насилна смрт и припадање истом народу. Ово последње будући да су убијени управо зато што су били рођени као Срби. Друге кривице није било на њима. Потресна је то и дубоко упозоравајућа књига. Није да су судбине троје српских ...

У ГАЛЕРИЈИ МАТИЦЕ СРПСКЕ У Н. САДУ Прексиноћни наступ са групом Таргум у Галерији Матице српске у Н. Саду, у изванредном амбијенту, био је неформалан сусрет, неформалних људи из Н.С-а и Бгд-а, уз музику која је, такође, неформална. Скуп људи сличних афинитета, са погледом на свет којим настоје да успоставе равнотежу између осмеха и сузе, с тим да увек задрже осмех, док суза из ока клизи споро, али и прође, и опет остане осмех. Тај оптимизам се преноси кад се међусобно сретну „које куде” и које када.  И то ми је дало идеју.  Заправо, део моје замисли (ПОВРАТАК СТВАРАЛАШТВУ), јесте, да оно изворно „посело” преместимо и адаптирамо у овако отмен и аристократски амбијент, али да се изостави она уштогљеност, а уведе неформалност, ведрина духа и, дабоме теме, какве и приличе људима здравога духа.  У том смислу, прексиноћ је искоришћена прилика за окупљање у оваквим, можда и мањим просторима, као што смо то, својевремено, извели у салону конака ман. Студеница. Негде, 2...

Ако бисмо умели да чувамо оно чега је мало у нас, чували бисмо песму Милице Миловић. Чували бисмо заправо Милицу, јер та је песма спонтана еманација Миличиног духа и један од најлепших израза њене целокупне личности која се развијала с нескривеним поверењем и уздањем у Бога. Милица је уистину ретка појава у ововременој светосавској култури која је све више налик изолованом острву, обгрљеном морем антикултуре, као какав православни манастир у енклави на Косову, окружен будним непријатељством које вреба, као упаљена светлоносна зубља која одолева свеуприсутном тамнилу. Кантауторке и кантаутори који стварају подстакнути православљем код нас могу да се наброје на прсте једне руке – док је са онима који су интерпретатори богонадахнутих песама рачун нешто издашнији. Милица Миловић од таквих је, ретких и не само због тога вредних и потребних. Ова девојка пише своју песму и гласом је уздиже, а темељи су јој тешки осам стотина година. Отуда је још како добродошла у наш свет, јер српска кантауто...

Већ други дан те нема друже а опет разговарам с тобом. Синоћ је била олуја овдје на Виру а вечерас бура удара у прозоре.   Толико сам пута себи рекао да не знам писати и све написано подерао, а сад ми опет навире идеја да се напише књига о нама.   Књига о пријатељству.   Роби је већ написао пјесму и у ријечи ставио ово наше садашње стање                                                                               – без комада душе... Тако се некако осјећамо сви ми који те волимо.   Сад се осврћем на ове наше четири године. Загледавам се у себе и у све т...

Туђи живот – једно је поглавље у последњој за живота објављеној књизи Сема Шепарда. Наслов нарочито примерен каснодецембарским данима. Наднет над ове две убојне речи, размишљао сам о њиховој примењивости на човека у затрованом претпразничном бунару у који упада из године у годину, хтео – не хтео, волео – не волео. Грађанске прославе и такозвани дочеци овдашњем свету одавно нису ништа суштаствено донели, али су комад по комад суштине незнаногде однели. Карактеристична врева, омасовљена ужурбаност и опсенарска празнична стимулација, толико изражени у завршним датумима једне календарске године, могу се осетити голим телом као што се увек може намирисати општа варка у погону. Једна колективно дељена лаж као друштвени споразум, међу другим конвенцијама на које се ослањамо а нису мање неистините. Јер ништа се не довршава 31. децембра, нити ишта заиста почиње 1. јануара. Човек који је и најмање у дослуху с природом, лакше би се уравнао са зимским концем и пролећним почетком и таква промена ци...

Са зрелошћу која се заиста не може очекивати, а још мање се може откривати у његовом узрасту – Алекса Данић, београдски гимназијалац и гитариста, снимио је ауторски првенац на којем је у десет инструменталних тема показао изразит композиторски дар, изузетну извођачку технику и осећајност која прелепо увезује та два обавезна елемента, неопходна за сваког гитаристу који само својим голим инструментом хоће да подигне нове музичке светове. Уистину, на снимцима, као и на концертима, чућете углавном једну гитару и видети једног дечака како чини да та гитара проговори пуним, богатим језиком. Алекса је привржен музици коју воли, с којом је растао, америчким кантри, латино и блуз изворима пре свега, а од чувених инструменталиста најближи је Аустралијанцу Томију Емануелу, међутим већ је успео да изваја сопствени звук и успешно утисне лични печат на жанр у којем се као аутор и интерпретатор огледа. Његово време тек долази – рећи ће фраза – али биће да је Алекса заправо дошао у наше време из сопст...

Припремајћи се синоћ да вечерас прочитам неколико песама из књиге „Повратници у љубав ” Милоша Зубца, читајући је други пут, ја сам се потпуно утопила у једно море духовности и љубави. Стављала сам папириће на свакој другој страници у мислима: „е, ово морам читати! ” . Видевши после да је књига сва начичкана папирићима, читах је и трећи пут да се некако сведем на пристојну меру. Немогуће је изаћи из магије коју ова књига носи. Фотографисала сам песме и слала пријатељима, јер нисам могла сама да поднесем емоцију коју у мени изазива његова поезија. Нешто има... Све има... Дубокоумност. Осећајност. Смиреност. Стил. Став. Из његове песме се не може побећи. Она захтева да останеш и да је гледаш, и она тебе да гледа, ћутке...И да јој кажеш: „Да, то је то! ” Она је ограђена чврстим зидом истине, она је покривена небом као куполом која не прокишњава, а унутар ње ври љубав. То је поезија која не увесељава, то је поезија која не плаши, то је поезија која не теши наивно, она ти стави рук...