MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Испред нас је помрачени месец, иза нас затамњено сунце. Филтер под небом мења дневну светлост тако да посматраш своје тело изнутра. Примирићемо се. Измирићемо се. Одболовати што је наше. Видовити су увек побољевали између две еклипсе. Потом ћемо се преобразити.   Фото: Марко Еремић  

Није воља Ђорђа Матића да своју песничку књигу Други звук организује симфонијским начелом, у четири става, само зрцално очитавање његове незатајене наклоности према класичној музици. Симфонија је врхунска уметничка форма која би, Малеровим речима, требало да има све. Матићева збирка поезије, насловљена опет хотимице суштинским појмом музике – звуком – и незаобилазним редним бројем за одређивање човекове индивидуалности и референтно обликовање његове личности ‒ другим – заиста садржи све што један књижевни дар од класе данас или ма када у јучерашњици и сутрашњици може да изнедри. Страсно поклоњен есеју као форми којом је овладао до нивоа мајстората, где се годинама суверено огледао у задивљујућем тематском опсегу, Матић је ипак био и остао превасходно песник и то своје песничко осећање света, тачније светова, увек је дубоко прожимало и премрежавало његове аналитичке есејистичке текстове. Отуда је ауторска песничка објава човека који је профилисано и препознатљиво писао о другима литер...

Ону јединствену супстанцу коју сваки народ негде мора да има, нећемо наћи другде до на Косову, каже у интервјуу за Косово Онлајн кантаутор и књижевник Милош Зубац, чији последњи музички албум, инспирисан богатом лириком Косова и Метохије, носи назив Косовске . Албум, иако објављен у првим месецима пандемије коронавируса, живи свој необичан живот, а сем домаће, са њим је упозната и страна публика.  Зубац, који је доктор наука српског језика и књижевности и син чувеног песника Пере Зупца, живи и ствара у Новом Саду. Говорећи о албуму Косовске , истиче да је намерио да пресади косовску лирску грађу у "аутентичан музички свет који може да одсања један Херцеговац из Војводине". "Препознао сам у себи потребу да се прво боље упознам с косовском лирском поезијом, а потом да ту поезију боље упознам с музиком која је у мени. Било је, дакле, сасвим лично. Када сам завршио са снимањем ових песама, био сам – и још то јесам – дубоко радостан због искреног и топлог пријатељства између ...

Људи пишу зато што нема ко да их слуша.   Та, једна од могућих, истина била је исписана на фасади стамбене зграде на коју се, бојажљиво али постојано, надовезивала зграда Градске библиотеке. Зашто ли онда људи читају, запитао се као и готово увек када би прошао поред тог графита. Иако је одавно био свестан да и увек мора бити једном готово, ипак је очекивао да ће га преплавити неко свечано осећање. Да не остане разочаран постарале су се, како то обично бива у сличним ситуацијама, успомене. Само што је све то више заличило на угодну шетњу поред добро познате реке, него на поплаву.   Да ли све те људе можда нико не слуша зато што немају шта да кажу, па се они зато лате писања, јер надасве: и прозу ће писати сви. Многе тако написане књиге налазе се у предњим полицама хола библиотеке. Неке од њих су се ту задржавале по прилично дуго. То га није чудило. Као што га није чудило што у ноћима када књиге шапућу, ту никада није чуо шапате. Добро се сећао како шапуће зима из р уск...

Nema ničeg prirodnijeg od toga da početak pesme Moonshiner’s Dream , u stišanom, odmerenom otvaranju dvostruke ploče beogradske grupe Glib, u trenutku snažno asocijativno poveže slušaoca s velikom pesmom I Don’t Want to Talk About It Denije Vitena i Jangove prateće družine Crazy Horse. Niti ima nečega primerenijeg od toga da završnica istog dvoglavog albuma – osmominutna distorzivna tutnjava I Went Down To The Office , pesma koju bi muzički tumači staroga kova i sveta sigurno nazvali epskom, opet u trenutku, jednako snažno poveže slušaoca s koncertnom snagom albuma Live at Raji’s grupe The Dream Syndicate. Između tih koordinata, Nila Janga kao arhiučitelja i celokupne podzemne epohe iz osamdesetih koju smo poznavali i bezuslovno ljubili kao Paisley Underground, događaju se pesme sastava Glib, snimane dosledno oko jednog mikrofona, uživo, onako kako se to radilo u detinjstvu rokenrola. Da uvezujuće kolo bude potpuno, njihova muzika komunicira s matricama koje je postavio Hau Gelb unut...

„Без Ђолета Нови Сад више неће, нити може бити Српска Атина, јер је књига спала на два слова – на времешну Миру Бањац и тек нешто млађег Пера Зупца. Пошто не видим праве наследнике Мики Антићу, Александру Тишми, Вујици Решину Туцићу, Бранку Андрићу Андрли, Душку Трифуновићу, Драшку Ређепу, Ангелу Влатковићу, Антону Еберсту, Јаники Балажу, Митру Суботићу, Љиљани Петровић, Илији Пантелићу, Силвестеру Такачу, Тадији и Слоби Качару, Марији Вегер, Ђолету… прибојавам се да Нови Сад ускоро не постане локална културна и спортска паланка…” . Навод припада новосадском музичком новинару, антологичару певане поезије и аутору две музичке енциклопедије Богомиру Мијатовићу, а долази из његовог недавног разговора с Бранком Росићем који је свог саговорника притом одредио као „култног” и „легендарног”. Богомир Мијатовић је човек кога дуго знам. И није небитно за ову причу – неко ко ми је изразито драг и кога, као старијег и увек добронамерног, природно поштујем. Он притом нема ни развијеног култа нит...