MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Nema ničeg prirodnijeg od toga da početak pesme Moonshiner’s Dream , u stišanom, odmerenom otvaranju dvostruke ploče beogradske grupe Glib, u trenutku snažno asocijativno poveže slušaoca s velikom pesmom I Don’t Want to Talk About It Denije Vitena i Jangove prateće družine Crazy Horse. Niti ima nečega primerenijeg od toga da završnica istog dvoglavog albuma – osmominutna distorzivna tutnjava I Went Down To The Office , pesma koju bi muzički tumači staroga kova i sveta sigurno nazvali epskom, opet u trenutku, jednako snažno poveže slušaoca s koncertnom snagom albuma Live at Raji’s grupe The Dream Syndicate. Između tih koordinata, Nila Janga kao arhiučitelja i celokupne podzemne epohe iz osamdesetih koju smo poznavali i bezuslovno ljubili kao Paisley Underground, događaju se pesme sastava Glib, snimane dosledno oko jednog mikrofona, uživo, onako kako se to radilo u detinjstvu rokenrola. Da uvezujuće kolo bude potpuno, njihova muzika komunicira s matricama koje je postavio Hau Gelb unut...

„Без Ђолета Нови Сад више неће, нити може бити Српска Атина, јер је књига спала на два слова – на времешну Миру Бањац и тек нешто млађег Пера Зупца. Пошто не видим праве наследнике Мики Антићу, Александру Тишми, Вујици Решину Туцићу, Бранку Андрићу Андрли, Душку Трифуновићу, Драшку Ређепу, Ангелу Влатковићу, Антону Еберсту, Јаники Балажу, Митру Суботићу, Љиљани Петровић, Илији Пантелићу, Силвестеру Такачу, Тадији и Слоби Качару, Марији Вегер, Ђолету… прибојавам се да Нови Сад ускоро не постане локална културна и спортска паланка…” . Навод припада новосадском музичком новинару, антологичару певане поезије и аутору две музичке енциклопедије Богомиру Мијатовићу, а долази из његовог недавног разговора с Бранком Росићем који је свог саговорника притом одредио као „култног” и „легендарног”. Богомир Мијатовић је човек кога дуго знам. И није небитно за ову причу – неко ко ми је изразито драг и кога, као старијег и увек добронамерног, природно поштујем. Он притом нема ни развијеног култа нит...

У свему што човек чини или не чини, стоји нека намера. Када се потом одређује према нечему што је учињено или није учињено, опет иза тога стоји намера. Међутим, од намере до артикулације намере, на пример од онога што се заиста хтело рећи до онога што се рекло – не мора да води знак једнакости. Зато је важно умети читати намере. Између намере аутора филма Дара из Јасеновца и самог остварења, дакле између жеље да се о најболнијем месту савремене српске историје а уједно најтамнијем месту савремене хрватске повести коначно проговори језиком филмске уметности – нема дивергентности. Оно што је Предраг Антонијевић с целокупном синеастичком екипом хтео да учини, урадио је најбоље што је могао, у складу са својим талентима и личним владањем могућностима филмског израза. Да је намера била да се промовише антихрватска пропаганда, не би сигурно на почетку филма било сељанке Хрватице која без икаквога интереса, ризикујући свој голи живот, спасава српску бебу. Да је намера била да се у пуном ве...

Овај пут ће бити лично. Када сам примио поруку пријатеља у којој је писало да нас је „панонски морнар напустио ”, а вест ми је стигла пре него што је била објављена јавно, намах сам по механизму или самоваспитању, у целом ковитлацу могућих асоцијација и наједном отворених канала, помислио на породицу отишавшег, а у други мах на тројицу мојих послератних другова. Један је Далматинац, Вргорчанин Ивица Станковић, годинама већ негде изван нашег заједничког неба, где домета нема. Други је Херцеговац Мехмед Бегић, дуго на супротној половини ове планете, али макар доступан, још утеловљен, човек чија ми писма и песме неописиво значе. Трећи је Ђорђе Матић, рођени Загрепчанин, однедавно Истранин, а између та два географска одређења и даље живо пулсира његова опора номадска судбина. Сва три човека искусила су искорењивање, први толико да више није ни остао у животу у којем смо се препознали. Други је још у даљинама своје сопствене легенде, али мишљу и осећањем верно поклоњен херцеговачкој пелин...