MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Brat moj Milan ponovo snatri. Zagledan u nepoznati svet iza horizonta mogućih stvari, traži polja bezuslovne dobrote i bezrazložne radosti. Budan a dobro odmakao iz školjke budnosti. Stari šinobus vozi ga u san boje lavande. Jedini ume da ga odvede tako daleko. I jedini ume da ga vrati.

Za ove nesigurne što su kristalisali ličnu osetljivost, život počinje kada po izboru prestanu da budu ranjivi. Za ove presigurne što su okamenili znanje i snagu, kada dopuste sebi da postanu lomni.

Rodićeš se kao čovek na dobroj zemlji i usnićeš san. San će ti čuvati kedrovi. Šaputaće hlorofil o tvojoj prvoj želji. Ja ću biti u drvoredu.

Na trenutak smo u Teotivakanu, pa u Lasi, sad u Carigradu. Posmatram tvoj lik koji se menja iz jednog u drugi, iz drugog u treći. Žena si, a opet, moj brat i ratnik i čuvar. Prepliću se zaveti i zajedničke vizije. Jedan leptir kruži oko nas. Svetliš.

Ima nečeg prefinjeno-uzdržanog u izboru Nemanje Nešića da ne upiše svoje ime na sasvim sveden a upečatljiv omot ovog albuma. Tri odabrane verzalne reči koje se kao motivi javljaju u stihovima pesnika potpisanog podno tih reči. Belina slova na tamnilu spuštene zavese. Kao da se već funkcionalno posnim grafičkim rešenjem htelo nagovestiti da je reč o niski pesama koja će zavarati očekivanja svakoga ko zna da je u snimanju učestvovao jedan tamburaški orkestar, a da stihovi pripadaju pesniku kome se teško može pripisati asketizam. Jabuke ptice tamburice , muzika na stihove Miloša Galetina , jeste filtriranje jedne izuzetne pesničke supstance u pažljivo razrađenom postupku koji duguje klasičnoj muzici, više nego li savremenom izrazu. Galetin je ovde primereno povučen – njegova inače ekspresivna ličnost pesnika s velikim pokrićem u talentu, koji se dosledno drži tog identiteta u vremenu oskudnom istinskim pesnicima, a pretrpanom onima koji vole da pišu, odvojena je sada od stihova koji ost...

Dopusti drugima da ono što jesu budu i putem onog što nisu, ako su tako namerili. Njihov izbor stvarnosti. Neka ga prožive s poverenjem da su odabrali dobro.

Dobri moj Duško, evo, tako prerano ali zauvečno, sad si, kako si zapisao u Sremskim Karlovcima jula 2004. godine, jedna blaga padina Čerata, brda prema svetim Karlovcima i suncu , i gledaš se s Brankom, na drugom brdu, svetlom i svetom i u dosluhu ste, kako ste bili dok se disalo i pisalo i gledate se očima nezemaljskim i glasovi ste koji se ne gube u vremenu. Ti ode, moj dragi prijatelju, u času kada si svima nama koji smo se grejali na mekoj vatri tvoje duše, u ova ozimna i olujna vremena, bio neophodan kao stub gustog uma na koji smo se oslanjali. Nije tvoja veličina bila u tvom daru, no je dar bio dete veličine. Teško ćemo mi bez tebe čuvati razum za odbranu kada zgreše emocije . Pa kada bude da nestanem - kako reče - ne mogu me na grob svesti oplakati kratkom suzom ni buditi iz nesvesti sad je vreme ko propusti neće znati Zlatousti šta da kaže... Male su reči da kažu moju tugu, tu su tvoji i velika je bol njihova. Bićeš zvezda sjajna u kosmičkom jatu kao što si...