MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Дуго нисам објавио песму. Између 'Кошара' и 'Метаморфоза', живот је био чешће силан него благ. Давао је и узимао много, не бисмо ли сви постали другачији него што смо били. Можда бољи, истинитији и оданији себи и ближњима. Ово јесу стихови промене. Певају о прелазима између рађања, умирања и новог рађања. Соња и ја смо их пронашли у Приједору, другујући са Здравком Миовчићем, песником и човеком чије је присуство благослов своје врсте. Први пут смо заједно извели 'Метаморфозе' у Бањалуци. Потом - с Миланком - у Сенти. Надаље, с целим саставом у Травнику, Херцег Новом, Источном Сарајеву и на сваком наредном и претходном месту. Носили смо песму као реликвију на путу. С временом, пригрлили су је и моји Нешићи - Немања и Светозар. Пожелели смо да је сачувамо у студијском телу - да је људи доживе и мимо наших наступа. Коју ноћ пошто је Света снимио клавир, уснула је тихо и заувечно Смиљка Нешић, Немањина и Светина мајка. Губитак смо осетили сви који познајемо и волимо...

Покушавам да обухватим тренутак у пастелу небеске белине која се нежно дотиче с врховима масива док се таласи ваљају преко мог тела а галебови игриво улећу у лице ветру, скраћују угао и одмеравају своју снагу.   Овде, у постојаном дослуху с морем, пробдио сам безмало сваку ноћ, одвећ соларан током дана да бих се могао препустити дејству сна и тако, на стражи, мотрио изнутра на тешки новосадски немир који сам прокријумчарио у Боку.   Покушавам да обухватим тренутак у којем су и наши младунци, између два смеха, пречесто ћутке загледани у даљину, а моја се мисао прошива бригом и надом да смо, ти и ја, ипак били довољно добри и присутни да им омогућимо време у којем ћемо остати само оно што ће ова неупоредива деца једном моћи да надрасту.   Котор, 9. јул 2025.

Није јој душа у телу, него је тело у души.   Толико је има.   На језику Сијукса именом је мајка   деци Светог дима.     Котор, 7. јул 2025.

Велико светло с три мања у оку, девојчица, девојка и жена. Она је стан за љубав дубоку чији је прозор топла зена   с једном сузом заувек спремном да се скотрља низ образ, мајчинске бриге најлепши одраз. Енкаустика у времену земном,   које се сјатило у њеној коси, сребрних влати саосећање за свет који пати, трпи и пркоси. Потпора и утеха свима,   заспала је да постане сећање на непојамну снагу и доброту, пруживши тако целим детињствима коначну, опроштајну ноту.   За Смиљку   Котор, 3. јул 2025.