MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Милош Зубац: Тридесет три песме , Графопринт, Горњи Милановац, 2025.                Број 33 у математици назива се сложен број. Исус Христ је преминуо са 33 године, као и Александар Велики. Најпознатији кошаркаши НБА лиге носили су овај број на дресу. Можда је и Француска зато узела 33 за сопствени позивни број. Овај број означава произвођача пива у Нигерији, у многим градовима то је број аутобуса или трамваја који спаја најдуже или најлепше линије и делове града. Број 33 у нумерологији представља добро и претпоставља позитивне промене и напредак у животу. Узимати број 33 за сопствена покрића, ускогрудости, незнање, не доноси ништа добро. У многим банкама сефови ретко садрже број 33 у, наизглед, предугој лозинки којом се отварају врата тешка неколико тона.                У раним и касним тридесетим овај свет напустили су Петар Петровић Његош, Карађорђе, Пушкин, Кафка, Душан Силни, Аполинер, Мајаковски, Д...

Овдашњи политичари понашају се истоветно као ћелије рака – почињу као наша сопствена аутоимуна болест а завршавају као метастаза на измученом организму народа. Такав увид, наравно, не долази из онколошких искустава и медицинског образовања, него из простог читања преочигледних симболичких подударности. Политичар се код нас безочно шири и мултипликује своје дејство, утицај, моћ и материјалне добити, науштрб друштва односно тела као домаћина, с визијом да ће вечно то моћи да чини, као што ћелије рака имају сопствену интелигенцију која трагично превиђа да оне ипак неће живети заувек и да ће радикалном променом свог понашања – из системског, функционалног служења у бахато , назовинапредно индивидуално размножавање и заузимање свих доступних ресурса живота у телу – и ово тело и себе погурати у смрт, најчешће у великим телесним, менталним и емотивним мукама. Тумори су болест толико раширена у данашњици да зацело нема зрелог човека који у свом животу некога већ није изгубио. Логика просечног ...

Šta je meni Mostar a šta sam ja Mostaru, zna svaka latica u beharu.   I kestenovi u Lea Bruka i svaki kamen Kujundžiluka.   Zna tužna moja mala košćela i ona koja me je pod njom volela   i znaju odbegli drugovi moji rasuti po svijetu u sudnjem bijegu i zna Kapela na Bijelom Brijegu koju sam izmislio a sad postoji.   I svaka trešnja ma gde cvetala u detinjstvu se sa mnom sretala.   Znam, svaki kamen Starog mosta ne gleda mene kao gosta.   Ali ne znam s ljudima, šta je s njima i koliko mene u njima ima   i da li će me u neku jesen poznu kao Aleksu izliti u bronzu.   3.9.2024. Pero Zubac