VLADIMIR SAMARDŽIĆ – CATCHING THE WIND

Ne znam ima li muzičkog žanra za koji je važnije iskustvo putovanja nego što je to džez. I ne znam ima li izraza u muzici koji je bogatiji kosmopolitskim duhom. Možda je to zato što je džez, u velikoj paleti do danas poznatih muzičkih pravaca, još u prošlom stoleću zadobio status svojevrsnog nadjezika, metagovora, koji je – iako ume da se služi i rečima u užem smislu – u osnovi neverbalan, a koji svi njegovi ljubitelji i poznavaoci razumeju i mogu da ga koriste međusobno, bez obzira na nacionalnost, boju kože, verska i neka druga opredeljenja. Džez je podjednako intelektualan, emotivan i instinktivan i angažuje zato sva tri ključna centra ispoljavanja u čoveku. Međutim, da ga nekome treba jednom rečju predstaviti, ipak bi jedina odgovarajuća bila ona s početka – putovanje. Autori i izvođači poklonjeni džezu, gotovo u pravilu su planetarni putnici, spremni da se odmetnu geografski daleko, u potrazi za utiscima koje će docnije koristiti kao impuls za stvaranje. S druge strane, kompozicije koje kreiraju i one u čijem interpretiranju pasionirano učestvuju – i same su formom i sadržajem oslonjene na mogućnosti uzbudljivog i nepredvidljivog putovanja. Postoje obavezne referentne tačke – početak, kraj i iskustva između ta dva – ali šta će se sve na putu desiti, to uvek ostaje najatraktivnije obećanje i nepoznanica kada se služite komunikativnim kanalima i izražajnim sredstvima džeza.

Nije otuda slučajno što je srpski basista i kompozitor Vladimir Samardžić svoj prvi autorski album u proteklih dvanaest godina začeo na putovanju. Ovaj nemali komad posnog autorskog vremena u jednom snažnom stvaralačkom životu Vladimir je, između ostalih aktivnosti i obaveza, upotrebio za predan mentorski rad i koncertnu i studijsku saradnju s drugim muzičarima. Slušanje njegovog novog albuma Catching the Wind reći će da je ovaj osećajni čovek vrhunskog muzičkog poteza jedino umetniku u sebi bio zaista dužan, jer cele te godine u kojima nije objavljivao upotrebio je da pomogne drugima i tako, posve prirodno, stekne prepoznatljivost i poštovanje koje dobacuje znatno dalje od muzičkog žanra za koji se opredelio. Tačnije, za koji se sudbinski privezao.

Stvaralačka kapisla opalila je tokom Samardžićevog boravka u Istri, u mestu Grožnjan, koje se pojavljuje u tri naslova na albumu, ispisana italijanskim oblikom Grisignana. Mediteranski toponimi pojaviće se ponovo u pesmama kao nadahnjujući motivi, u vidu Toskane i Siene. Putovanje u Grožnjan nije Samardžiću donelo samo inicijalnu iskru za kompozicije, nego je – kako to neretko biva s ljudima koji neguju muziku u sebi i prepoznaju je nepogrešivo u drugima – omogućilo kontakt s gitaristom Markom Antoniom da Kostom i pevačicom Tanom Aleksom. Upravo je njen glas, ne sasvim od ovog sveta, otvorio album inkantacijom prizivanja ovozemaljskih i onozemaljskih sila da se integralno uključe u kompozicije koje će uslediti. Druga geografska osovina na Samardžićevom izdanju jeste latinoamerička, a treću čine prepleti afričkih i evropskih uticaja. Dabome, čovek koji odraste na Balkanu veoma dobro oseća šta je to kontaktna kultura i Samardžićeva sklonost ka baštinjenju različitih folklornih i multinacionalnih podsticaja koji se prelamaju kroz prizmu njegove urbane svesti i njegovog izrazitog kompozitorskog dara jeste u skladu s postavkama savremenog razumevanja džeza, ali je takođe sasvim u duhu složenog podneblja u kojem je on kao čovek i kao umetnik stasavao.

Catching the Wind je višeslojno delo koje se ne otkriva jednim ovlašnim slušanjem. Opšte je mesto, ali valja to podebljati u vremenu neutoljive gladi za potrošnim instant-iskustvima, ne može se ovakav album razumeti niti se može u punom obimu njegovih značenja osetiti i usvojiti ako mu se površno priđe. U dobu u kojem se čini da ništa više nije sveto, Vladimir Samardžić traži posvećenog i temeljnog slušaoca i kada ga nađe – štedro s njim deli plodove svog velikog stvaralačkog i izvođačkog talenta. Kao što deli lepotu zajedničkog rada s gitaristom Nenadom Gajinom, bubnjarem Dadom Marinkovićem i perkusionistom Andrejom Krstićem. Njihova uzajamna fuzija – a i to je reč odavno odomaćena upravo u džezu – omogućila je, uz izvanrednu produkciju Vladimira Moritza, da čovek koji je više od deset godina svoje znanje i veštinu neštedimice delio s drugima, konačno snimi autorski album koji je njemu nedostajao onoliko koliko i srpskoj džez muzici. Senzibilan, slojevit, strastan, pulsirajuć, intenzivan, asocijativno razbokoren – to je Catching the Wind Vladimira Samardžića. Ali iza svega toga, bije njegova gola ljubav, prema muzici, prema životu i čoveku. Bilo bi sasvim predvidljivo na kraju izreći kako je Vladimir Samardžić snimio svetski album. Neće ga svakako mimoići ovakve impresije. To jeste istinito, ali džez ne ljubi predvidljivost. Zato je bolje obrnuti stvari i reći da je Catching the Wind suštinski ono što pre svega drugoga mora da bude – Samardžićevo dubokolično umetničko delo izuzetne vrednosti u kojem ceo svet može da se dostojno ogleda.

23. jun 2022.

(album Catching the Wind objavio je Studentski kulturni centar Novi Sad)

Foto: Vladimir Janić